Tutti fruty

Da vas ne smaram sa kompleksnim, zapetljanim, virtuoznim uvodima, preću odmah na doživljaj.
Bilo je to prošli vikend otprilike, u Blue Moonu je bila žurka. Tutti frutti promocija albuma Funky Splendid. Vjerovatno ne znate šta je to, ko su oni. Nije ni bitno. To zna i Đani pa je jednom prilikom rekao: „Da smo malo više strejt čuo bi nas ceo svet“. Zagrevanje pred žurku je bilo sa, kako sam to tek kasnije saznao mojim kolegom sa faksa, apsolventom i još jednim njegovim ortakom. Kolega je dovukao piva, neko češko nemam pojma kako se zove, neko dugo ime. Bilo je dobro. Ja sam kao što sam obećao doneo svoju radžicu, šljivu. Ona je zna se, bila odlična. I tako smo cirkali, cirkali, nije ni bitno i odlučili smo da se odvučemo do lokala na žurkicu.
Nešto mnogo detalja sa žurke nećete saznati od mene. Ne zato jer je bila loša, nego što se sjećam otprilike prvih pola sata, plus još koji detaljčić ne znam ni ja od kada.
Zvučaće čudno, ali funky crnarupa u mom pamćenju je i glavna tema ovog bloga. Tu su se desili raspleti i situacije koje su me dovele na ideju da napišem ovaj blog.
Naime, svjesti dolazim oko pet sati ujutro, kako pokazuje moj sat iliti časovnik. Možda je bilo nešto više, znam samo da je svićalo, i da je kapala neka kišica. I nećete vjerovati, braćo, sestre ili nešto sasvim drugo, dolazim sebi ( iako ovo dolazim bi trebalo još uvjek pod navodnike), gledam okolo, i šta zaključujem? Pa ja sam u Novom Sadu. Da. U Novom Sadu, braćo. Kako? Zbog čega? Nije bio trenutak da se razmišlja. Činilo mi se da prepoznajem neke ulice, jer tu blizu jedan drugar ima stan. Išao sam par ulica ali nikako da prepoznam baš njegovu. Ličilo je na bulevar. Htio sam da pozovem drugara, ali ne znam šta me je sprečilo, valjda sam Bog koji se smilovao i spasio me blama i raznih epiteta. Nisam ga pozvao.
Prošetao sam još kroz neku ulicu, i šetajući zapazio krv na majici. Odakle? Pa zašto mene to pitate. I da, prije toga sam uspaničeno provjerio gdje mi je jakna. Bila je na meni, sva sreća. Kako? To možete da pitate one na ulazu u Blue Moon. Nego, da se vratim na temu kada sam išao kroz ulice „Novog Sada“. Dođem do nekog bus stopa, zastanem. Ne znam zašto, vjerovatno je Bog opet bio dobar prema meni. Zastanem i vidim da dolazi bus. Nisam vidio broj, ali sam pročitao da piše Karaburma II. Odkud bus karaburme u Novom Sadu zapitah se. Ili je glupavi majstor zalutao, ili su uveli neku liniju BG-NS. Uglavnom, zaključio sam da će me on odvesti do Karaburme, bar jednog dijela koji poznajem. I ukrcah se.
Ušao sam tako, braćo moja, i dalje ubjeđen da sam u Novom Sadu, mada sada dosta smireniji jer sam našao put. Bilo je toplo takoda sam uhvatio priliku da malo i odspavam. Probudih se, kako kasnije zaključih 2-3 ulice od skupštine. I tek onda dodjoh sebi. Shvatih da nisam bio na izletu u Novom Sadu već ko zna gdje. Ko zna šta sam radio. Izašao sam iz busa i došao sam malo sebi. Prva faza uspješno pređena. Sledeći zadatak mi je bio da dodjem do 4. Aprila.
Bio sam pri sebi, ali i dalje nisam znao šta se sve desilo, neću ni saznati. Možda je i bolje.
Uglavnom, došao sam nekako do doma. Portir me je čudno geldao dok sam išao kroz hodnjik. Vjerovatno jer sam bio oguljenog nosa i krvav po jakni, negdje oko 7 sati ujutro. Ušao sam u sobu i bacio se u krevet, da još malo dođem sebi.
Odspavao sam par sati. Probudio se ali i dalje nisam mogao da povežem šta se sve desilo. Slučajno sam se pipnuo po nosu i osjetio neke neravnine. Nije me bolio, vjerovatno jer sam se samo izgrebao, nisam direktno udaio. Ustao sam i otišao do ogledala. Krv na nosu se zgrušala u krastu. Kako šta? Ne znam koga da pitate. Ko zna nek se javi. Nakon toga odlučio sam da se istuširam. Osjećao sam mamurluk. Kada sam došao do dijela tijela koji se zove glava, naišao sam na nešto neobicno. I tu sam imao neke neravnine. To me je već bolilo. To nisam mogao da vidim u kakvom je stanju. Ali tek onda sam se stvarno zapitao šta se desilo. Možda su me na žurci ispeglali jer sam malo divljao, jebiga bio sam veseo. Tek tada sam krenuo u analiziranje situacije. Bilo je, braćo moja, veoma konfuzno. A vi. Kako ste?

Isprika...

...svima koje sam uvrijedio prošlim blogom 8) . Nikako nisam u toku fb dešavanja. Moram priznati da je super forica. Mnogo volim djetinjstvo. Mnogo volim sebe :) . Opraštate?

Šta je po sredi...?

Svi znamo da facebook moze da ti digne i spusti pritisak mnogo učinkovitije nego što to naprimjer kafa može. I na to smo već navikli, tako da više i ne obraćamo pažnju na to.
Ali neke činjenice mi bodu oči. Koliko današnji srednjoškolci i studenti stvarno imaju inspiracije ili inovacije za neke stvari. Ne znam zašto ali sam se zgrozio kada mi je iskočio novi update facebooka:

Primjetite li braćo na šta mislim. Nema veze ako ne. Ko razumije shvatiće.
Nije to do facebooka, to je do ljudske inteligencije, ili jbmliga kako već da kažem…
I ovo je još jedan dokaz da je većina ljudi sa facebook liste prijatelja u mentalnom i naprednmom pogledu strunula. I sada će neko reći “Pa kao da do sada to nisi znao?”. E pa nisam znao, sada znam.

I ne znam da li je po sredi IQ na nivou sobne temperature ili jednostavno nedostatak inspiracije ili možda nesto teće? Vi mi recite.

Vrijeme teče...

Jedini dan kada čovjek ne žali za prohujalim vremenima je kada se rodi. Izgleda da nam je to nešto što se ureže u mozak, uđe u krv ili prenese kroz majčino mlijeko. I taj poremećaj dovede do granice da nas stariji ljudi, u čestom slučaju roditelji, ubjeđuju da je bilo ljepše i bolje kada su morali da rade da bi imali džeparac u srednjoj ili da su odvajali od usta da bi kupili jednu muzičku vinilu. Dakako da je osjećaj pri slušanju ljepsi, zadovoljniji, ali ljudi su s razlogom izmislili CD, sada i MP3. Slijedeći njihove priče dođemo do zaključka da su teža vremena bila lakša. Ne?
Znam samo jednog čovjeka, konobara u pubu blizu moje zgrade, koji ne žali za tim “izgubljenim” vremenima, kaže sada mu je više do jaja. Ne znam kakva mu je pozadina, ali ne bih se baš reklo da je predivna.
Danas se i ja sjetim starijih dana, uđem u galeriju života, vidim uvjek iste stvari, predivne, jedinstvene, neponovljive. Da li da budem srećan što se rado sjećam starih dana ili zabrinut jer uopšte imam potrebu da ih se sjećam. Mislim da je ovo prvo moj pravi odgovor. Naravno sve u svojim granicama.
I svaki dan čekamo neki drugi, nešto što treba da se desi. Ako nismo u prošlosti, uglavnom živimo u budućnosti. Čekamo. Život prolazi. Ne čeka. Vjerovatno nismo toga svjesni, bar ne za sada. A šta smo čekali. Čekali smo juče. I kako je bilo? Uglavnom razočaravajuće, ... nego što smo to već proživjeli nekoliko dana, sedmica, mjeseci prije.
Čekao sam ovaj dan. Dan kada ću da odem na faks, da odem u taj „velegrad“. I šta sada? Sada bih malo da se vratim. Nazad u danu kada sam vrijeme računao samo kada sam bio u školi. Kada sam izlazio iz te škole mnogo srećniji nego prije ulazka. Ne pomišljajući da ću poželjeti ponovo se vratiti u svoju staru klupu.
I danas isto radim. Živim, ne pretpostavljajući da živim jedne od svojih najljepsih godina u životu, i teško mi je da u to povjerujem.
I opet čekamo. A i sami znate da Godo neće doći.

Uvodna riječ

Šta da vam kažem. Eto i ja se natjerah da napravim svoj sopstveni blog i konačno se osamostalim. Nije bilo teško.  Jeste da sam dugo tražio pogodan templejt jer je mnogo lakše nego da ga pravim. I da. Našao sam svoj twitt-template. Baš je veseo. Zar ne?

Ovde u uvodnoj riječi ću i da se prestavim i okačim po običaju svoju najluđu sliku.

Zovem se Marko, dolazim iz Brčkog, a došao sam u Beograd da studiram. Prva sam godina. A vi? Kako ste?