kratka prica 1

Dječak sa mafinom u očima

 

Išli su u susret. Pogledala ga je. Imao mafine u očima. On nju nije. Jer je gledao u mafin.

bum bidi bajbaj

Sumiraš pobjede, utiske, priznanja. Napunio si dovoljno godina da sam odlučiš da li si dobar. I dalje ostali utiču na tvoj status karijere, ali samo ti znaš koliko si srećan. Koliko si pao. Koliko si izgubio a koliko si dao. A ni to nije toliko bitno. Sanjaš posao, karijeru, pre svega novac. Mnogo novca. Vreme i nije toliko bitno. Sunčano je. Ko ga jebe što ću ostatak života da ga gledam kroz roletne. Kada ubacim karticu u bankomat, znaću da to sunce grije. Mada ni to nije loše. Mislim, tako su nas učili. Nismo mi krivi. Skoro.

Jedno sam siguran. Da ću morati raditi. Ne znam koliko. I kada završim ovo što sam počeo, biću uspješan čovjek. Bar po statistici. Imaću novca za zajebanciju i sina i kćerku i za tebe. I mnogi će da mi zavide. Ali ja ću svako jutro da se budim sa alarmom. Da ustanem zatvorenih očiju. Protiv volje životu. I drugi će. Za mnogo manje pare. A mene boli kurac. Ja se ne poredim. Samo kažem.

I kada budem imao 4 nova para najkica i plaćeni odmor okrenuću se i reći: Pa zadovoljan sam. I onda Juicy J kaže:

When I getting fun I still get paid…

ja repujem o repu, jer rep je predivan...

A pitate zašto slušam rep. Kažu da je rep prolazna moda, da će izumreti kao i sve ostalo.






A 30 godina kasnije izađe nešto ovako:

pogledaj se u oci

Čitam neki članak iz New Yorkera. I naletim na frazu „ My pain is worse that yours“. I istina. Odjednom mi se u glavi stvori mnogo gluposti o kojima se može raspravljati na ovu temu. Sam sa sobom. Naravno. Zašto i služi pisanje.

Ovde slobodno mogu da krenem od cilja. Dosadnog cilja. Sve je relativno. O ukusima ne vredi raspravljati. Sve je to istina. Samo kolika? Da li su stvarno svi ukusi jednaki? Naprimer ukus jabuke i kruške nije isti. Ako mene pitate. Gotova rasprava.

Krenuo sam da pričam o bolu. Pain znači bol. Mada ovde možemo da ubacimo i probleme. Lične. Moji problemi su veći od tvojih. Kako nisu? To što ja imam račun za telefon od 542 dinara mi je veći problem nego što ti imaš još tri rate kredita. Ljudi stalno svoje probleme stavljaju ispred tuđih. To je u redu. Na neki način. Prvo reši svoje probleme. Dabome. Ali ne govori drugima kao su njihovi problemi mali, odnosno da oni ni nemaju probleme.

Ja se trudim da svoje brige, obaveze, probleme svedem na minimum. Ako mi je današnja obaveza da platim račun za telefon, ona će mi biti velika. Ako mi je problem to što imam samo 300 dinara u džepu, ja ne želim da imam 100. I tako ljudi dođu i ubeđuju me. Šta žele od mene? Da i ja imam veće probleme? Mislim da bi oni tada bili srećniji. Ćuti ti videćeš kada dođeš ovde, kada napuniš ovoliko, kada dobiješ ovo. I sve to slušam od svoje pete godine. Od roditelja, preko sestre, do starijih rođaka, rodbine, poznanika. I evo me tu sam. Nisam u kurcu. Nemam breme na leđima. A imam dovoljno godina. Da budem zabrinut. Ali nisam. Jer ne prizivam probleme. Bežim od njih. Ono što moram uradim. Ne baš sve.

Osvrneš se na život ša vidiš. Zbog čega si gubio živce. U srednjoj sam po čitav dan ispijao kafe i razmišljao o tome kako treba da učim. I dođem kući i blenem u monitor. Kao u spiralu. Svedem mozak na minimum. Tik-tak. To je srce. Isto je. Da sam mislio kao danas, manje bih se brinuo. Sve bi mi izgledalo smješno. E to je upravo poenta. Nije mera intezitet problema, nego kako se postaviš. Koliko se primaš. I možda najbitnije, koliko su ti drugi ljudi krivi, a ne sam ti.

Niko nikada sebe ne okrivljuje. Nizašto. Kao da se boje sami sebe. Kao da će da vide taj poraz, da su ustvari manji nego što su mislili. Nego što ogledalo pokazuje. Lakše je kriviti durgoga, jer drugi će da se primi na prozivku. Najteže je sebi reći nemoj da igraš kladionicu, nemoj da piješ, nemoj toliko da spavaš. Drugoga možeš pobediti tvrdoglavošću i upornošću. Sebe ne. Sam protiv sebe možeš samo da izgubiš.

Ako tako mislite, već ste izgubili. Možda ćete na kraju izaći kao pobjednik. Pobjednik nekoga drugog. Ali porazili ste sebe. U startu. Jer ste mogli da budete bolji. Mnogo bolji. A i sreća je veliki faktor. Mada ne toliki koliko se misli. Ko vidi snagu u nesreći on će takav i da bude. Ko vidi snagu u problemima on će i da ih pravi. Neko će sutra da bude srećan, ali sledećih pet dana neće. Nekom je danas kafa uljepšala čitav dan, a nekome samo produžila odlazak u pakao za dvadeset minuta. Neko će da se raduje iako dan nije nešto mnogo drugačiji od jučerašnjeg. Ne zato što je živ, nego zato jer je lepo biti srećan...

oktobar

Možda ne znam da pišem, ali znam da crtam.

Možda ne znam da crtam, ali znam da snifam.

Možda znam sve. Možda ništa.

Ova tema, ova oda je debelim ženama i onima koji su propušili posle srednje. Jebiga. Dan je takav da se hejtuje, a to mi je sada usput prošlo kroz glavu, dok čekam ove za tepihe da dođu da ih odnesu na pranje.

I eto. Bio sam nešto na faksu pa imam neku pauzicu ali eto morao sam gajbi da čekam tepih gay-a. I uđem u tramvaj, pa u međuvremenu pređem u bus jer je brži. A nije to toliko bitno ali kako drugačije da ispunim neki nepisani fond reči.

I tako kažem vam ja, uđem u bus, i ispostavi se da je to bila sjajna ideja, jer je bilo i mesto za sedenje. Mnogo mesta. I ja uletim odmah na prvo. Logično. Da mogu da ispružim noge. I na sledećoj stanici ulazi gorejednmpomenuta gospođa. Velika. Mnogo velika. Ne debela, koliko velika. I gledam. Mjesto pored je takođe slobodno, ali ne. Ona pita mene može li da prođe. Može.  Aupičkumaterinu. Pa vidi mene. Visok sam. Krupan sam. Realno okej sam. A ona. Nije visoka,  ali zato je šira od mene. Ima je, što se kaže... Pa kaže se ima je. I vidio sam i veće ljude. Ali kako je sela zauzela je i pola mog mesta. Majkemi. Još ja imam lufta da izbacim noge i pola guzice jer sam sa spoljašnje strane. Ali džaba. Ni da se pobunim. Fazon muškarci su fizički snažniji od žena. To je sigurno. Koliko god ona ima muških hormona. Ali ja se ne bih baš kačio sa ovom.  Da sam popio pa ajde. Mada nisam ni u tom fazonu.
I sada se pitam. Kako to. Kako ona sebi to dopusti. Jebiga ljudi ne drže do sebe to je u redu. Ali kako ovo. Ima neki recept? Ja sada da ustanem i sjednem na drugo mjesto. Uvredila bi se. Zašto? Zato što je debela? Pa zašto meni? Prvi put me vidi.

A druga klasa su ovi koji su propušili prosle srednje. I dalje ne kapiram kako i zašto. Mislim jebiga. To je isto 3 godine budeš odličan sve petice i u četvrtom te izbace zbog neopravdanih. Ali šta da se radi...

brate

brate brate brate brate brate brate brate

jutro je krace od noci...

Jutro je najljepši dio dana. Tu nema dileme. Ali ne 10 ujutro, nego 6, 7. Nisam spavao sinoć. Malo. Sat ipo. Imao sam neke obaveze u gradu. Nedelja 8 ujutro. Sve je mirno. Prelepo. Beograd je najljepši kada je prazan. A prazan je ili vikendom u zoru ili kada su praznici. Sve stoji. Samo se ja krećem. Polako. Ne žurim. Nemam potrebe. Gledam ulice.

Automobili tu i tamo prođu. Nije da ih nema, ali neuporedivo manje. Prelaziš ulice na divljaka koje utorkom ni Klark Kent ne bi mogao da pretrči. A ti ideš polako. Razmišljaš. Produktivan si. Nisu to neke filozofije, ali ti prija. Dileme se lako rešavaju.

Hodaš sam, a nisi sam. Nije taj osećaj. Kao što je utorkom. Svi su opušteni. Taksisti voze polako, niko ne trubi. Automobil uleće u jednosmernu u Svetogorskoj, bus prolazi kroz crveno. Nikoga nije briga. Sve je po pravilu. Prođe tu i tamo neka slatka, zgodna djevojka. Možeš potpuno da je odmjeriš, ne zamjera ti. Čak iako uhvati tvoj pogled ispod kačketa.  A i sada nekako ti se čini da i te zgodne ribe imaju dušu. Niko nije zao. Ti si glavni. Sunce nije jako.

Gledam levo desno. Prolazi lik u nekoj narodnoj-Miloš-Obrenović nošnji.  Da li se vraća sa neke žurke, nekog maskembala. Možda se vraća od žene. Možda on i jeste Obrenović. A možda je i turski špijun.

I tako mi se čini da bih mogao satima. Da jutro toliko traje. Da obiđem pola Beograda. 2 puta. Da jutro traje malo duže. A i sada mi je ostalo vremena, nisam iskoristio celo jutro. Morao sam da uzmem bus jer mi se prikenjalo....

Trudi se sine

Moram na autobusku da stignem u 8 i 15. Krenem malo ranije, prošetaću. Idem tako veseo. Neka ženica što me ispalila jednom zove na kafu. Ne ulazim u razloge. Ne trebaju mi. Skakućem sa jedne na drugu nogu. Kao petogodišnja djevojčica. Idem na autobusku. Moram da  podignem neki mobilni. Pa posle na neki večernji basket. Opušteni.

ONYX čovječe. Kakva ludnica. Onakav koncert, onakvu žurku nisam dugo doživeo. Baš dugo. Rokanje hitova, šezdeset stepeni, svi oznojeni, poskidali majice. Ne možeš da staneš, jer ne želiš da staneš. Ne dok traje. Svi su mokri. Nikog nije briga šta će pičke kažu. Ovde šutka, tamo „waves“ niko ne stoji. I normalna pojava je da meni ispadne mobilni. Još normalnija da ja to primetim ne znam ni ja kada. Saberem se na sekund. Gledam dole tridesetak sekundi i nadjem ga. Tu je. Sve je u redu. Samnom. Na mobilnom ne radi displej. ..

To je razlog zašto sada idem na autobusku. Po mobilni. Lagano. Lagaano. Znaš ono, desnom stranom. I pošto nemam predstavu koliko je sati, znam koliko je bilo kada sam krenuo, ni ne pomišljam da možda kasnim. Ali i nisam kasnio. I zove me neko. Koliko na displeju mogu da vidim nepoznat broj. Znao sam ko je.
Gospodine je li vi terbate da preuzmete neki mobilni?
Da, rekao sam.
Gdje ste vi ja vas čekam već pet minuta. – A ja sam bio na 3 minuta od sastanka.
Sada moram u garažu. –Kaže.
U redu, doći ću u garažu po njega.

Rekao sam to misleći na garažu iza autobuske stanice. I odem tamo. Brdo buseva. Pitam portira je li tu autobus iz Tuzle? Kaže nije, ovde ne odsjeda. Pogledaj dole preko pruge, možda je tamo.
Uspijem nekako da izbunarim broj ovoga što me zvao na nevidljivom displeju i nazovem ga.
Pitam ga gdje je ta garaža. To ti je na Konjarniku na niškom autoputu. Na NIŠKOM AUTOPUTU. Šta sada? Kako tamo? Još mi kaže jel mogu doći za deset minuta. Reko Ne mogu učitelju Spliter.

Idem prvo do ovih na basket. Da svratim možda neko i zna gde se to tačno nalazi, a i usput mi je. Dodjem tamo oni već igraju, mokri. Kažem koji sam debil i pitam da li neko zna nešto više.

U Ustaničkoj? Pa znam ja. Reče ovaj jedan. - Ispadne da je tu blizu. 6-7 stanica.
Videćeš sa leve strane imaju busevi, ne možeš da promašiš.
Ok, ako je tu hajde da odigram koji basket. Posle ću tamo. Ionako je rekao da će ostaviti portiru ispred. On može da čeka.

Završim par basketica i uputim se. Mislim da ne treba da spominjem da mi je prvi a zatim na presedanju i drugi bus prosao ispred nosa. Usput me opet zove onaj vozač. Više nisam gospodin. Sada sam braćala.
Braćala jesi stigao? - I tu sam se nešto izvlačio ne znam gdje je tražio sam na netu ovo ono. Izgleda da je on još tamo. Jebiga

 I stignem. Kako misliš stignem? Da li je to to. Gledam, nikakva garaža, obična okretnica autobusa. Malo veća. Zovem ovog pitam kaže to je to što on zna. Ja ne znam.

Ništa, odem tamo i tu ima neki portir pitam za telefon on nema pojma naravno. Pitam ima li u blizini neka garaža, niški autoput. On nešto iz fazona, boli ga kurac da mi objašnjava reče onako, ima ide mislim 38. Šta je 38? Koji je to prevoz. Pitam gde staje on opet jedva reče nešto. Skapiram. Tu me i otac zove da vidim da li sam uzeo. Reko nisam. Zna. Navikao je. Dokazao sam mu po 355346. put da sam debil. A samo jedan dokaz je dovoljan.

Vrtim se tamo. Čekam. Našao sam gdje staje. Čekam jedno 15-20 minuta i odlučim da ukucam da broj stanice da vidim šta se dešava. Nipta. Ne piše za koliko stanica dolazi. Nema ga uopšte. Ne znam ni koliko je sati. Možda je kasno. Nema ih više. A i ja kreten hoću da igram basket. I tako odlučim da se vratim nazad. Jebiga. Sutra ću da dođem bajsom a i da pogledam na netu gde je to tačno. Ništa nije tano.

Vraćam se nazad, čekam na stanici.  I ukapiram da na stanici iznad prolaze trole, koje idu direktno gdje je basket. Još u sebi isprozivam ovog idiota što mi objašnjavao sa 2 prevoza a ovaj ide direktno. Ali hajde. Iz Čačka je. A i ovi fonovci samo znaju trasu 26 48. I krenem na stanicu iznad kada tu stoji 38. Na toj okretnici. Pitam ide li, ide. ...

 

Trud nije sve. Nije ništa. Ako te ne usere...

I sad kad je bolje nikad nije bilo gore...

Opet ta Jugoslavija.

Evo skuvao sam kafu i sjeo da popijem i uzeo neke novine da pročitam. City magazine. Dobre su novine. Piše šta se dešava u gradu, par kolumna uglavnom jedna valja recenzije nekih albuma i još ponešto.

I piše lifestyle. „Živeo život“. Reko da vidim. Da mi podignu raspoloženje. Još jedan razlog da volim svoj život. I treba tako. Ali ne. Ne govore o tome. Nikoga nije briga. U pitanju je neka izložba. Jugoslavija. Sećanje. U redu je to. Da vidimo šta se to ranije vrtilo. Iako znamo. Sve bi bilo OK da ne piše to „Živeo život“. I oni su ti koji nam ne daju dalje da idemo. Roditelji. Ništa lično. Nego njihova generacija. Kako sam se smorio kada sam pročitao. Živeo Život. I onda Međunarodna izložba lepog života od 1950. do 1990.

Pa kao da mi nemamo život. Kao da su oni tada živjeli, provodili se. Bili najluđi ali ipak najpametniji. Kao da mi sada ne znamo da uživamo. Kao da je sve stalo. A stali su oni. Jer su prepli 50. I uporno nam to nameću na glavu. Mi smo niko i ništa. Produkt raspada najveće ideologije, savršensva. Dođe djed i priča mi priču kako se on patio bio gladan spavao ne znam ni ja gdje, i onda mi kaže kako je danas jebeno kako me žali, da su ova vremena najgora. Pa djede odluči se. I ti tata isto. Meni puca kurac za radne akcije, titove štafete, parne valjke i hipi pokrete. Jer toga više nema. Prošlo je. I zašto mi to nameću kada to nikada neću doživjeti. Danas je ovako i živim u ovom vremenu. Drugačije su priče drugačija kola, patike, čak i pravila u sportovima, zakonima. Sve je drugačije. I ljubav je drugačija. I nebo nije isto. Samo je ista brada tih velikih mudraca koji jedino što imaju je da govore kako su iskoristili državu. A kao mi smo je uništili. I jednostavno mi ne možemo dalje. Od njih. Oni nas vraćaju nazad, jebeni loop. I tek kada umre ta generacija, živjećemo danas. Ovde.

Od malena su nas naučili da imamo nešto na šta ćemo da se žalimo. Čak i kada je sve dobro. Osvrćem se. Ne vidim ništa veliko. Za sada. Zašto bih se žalio? Kome? Ako ima neka nadoknada ok, žaliću se. Pa posle da to proslavimo.

Turska je izašla na ulice. Traže svoje. Žale se vlasti. A mi? Sjedimo kući, žalimo se djeci....

Život

Bil Gejts ima nekih 10 pravila koje ne učiš u školi. Prvi put čujem a kao poznato je. I sad izbacili kao pravila nisu njegova, nego nekog drugog lika. Nebitno. Čitam pravila, ništa novo. Već sve znam. I sa nekima se ne slažem.

Život. Previše filozofskog prostora puštamo tome. U životu samo filozofiramo. I onda filozofiramo o životu. Ljudi, čini mi se, od priče i pričanja pokušavaju da definišu život. Da mu daju pravila. Da ispeglaju put. Da svako bude uspješan. Zacrtani su ti neki ciljevi koji su nosioci uspješnog, odnosno dovoljnog. Ako to postigneš, ne mogu da ti prigovaraju. Niko. Neki i odstupe malo do toga, ali uglavnom se vodi istom stazom. Prvo ti roditelji  pokažu vrata, pa televizija, tj. svi mediji, pa škola, pa društvo...

Jedno pravilo kaže „Život nije fer. Navikni se na to.“ Pa ne znam. Nije neka mudrost. Ko god je jednom prevaren u nečemu, a da pravda nije izašla na videlo, ovo je naučio. Postoje oni tipovi ljudi koji će, kada život nije fer prema njima, da sjednu i plaču. Da ti probiju glavukako to nije kako treba. Nije po pravilima. Ova izreka nije baš uopštena. Šta je fer? Je li fer isto ovde i tamo? U Africi? U Americi? Tajlandu? Život jeste. Ni ti nisi fer. Kada bi ova izreka, odnosno kada bi nas učili da „Život nema pravila“ mislim da bih napredovali. Naši životi. Kako život može da napreduje? Samo bi bilo malo manje pravila, manje kršenja, znači život bi bio više fer.A šta je opet fer? Opet smo tu. O životu ne treba filozofirati. Treba ga živjeti. Živjeli!

Još jedno pravilo kaže kako u školi postoji negativna ocjena, u životu ne. Kako ne postoji? Negativna ocjena je neki sertifikat koji ti govori da ne možeš ići dalje ako nešto ne popraviš. Nisam čuo da je sve u životu nepopravljivo. Nisam čuo da je bilo šta nepopravljivo. Imaš milion prilika. 900 hiljada provedeš za kompom, na žurci, pred televizorom, na tribini, u krevetu, u parku. Ostaje ti još 100 hiljada.

Posle kiše uvjek dolazi sunce. Ili Sunce. Duga. Boje. Pare. Vreme. Ako ti to hoćeš.

Misli jace manijace

Evo sada, niotkuda, preko komentara na fejsu stvorih neku temu. Pamet.

Zajebana stvar. Dakako. I onima koji je imaji i oni koji ne. Tona rasprava. Sa pametnima, sa glupima, sa nebitnima. Čak i rasprave o tome da li je neko pametan ili ne. Nebitno. Totalno. A nebitne stvari uglavnom i čine vreme da prođe brže. Jedno se slažem, što Boki reče upravo na fejsu „Pamet je precenjena“.

Šta je pamet? Osobina? Sposobnost? Stanje uma? Talenat? Obrazovanje?

Pamet je jedna vrlo zajebana stvar. Može jako dobro da ti posluži. Ali može da ti bude i teret. Ako ne znaš dobro da je iskoristiš. Možda tu treba da se uključi i mudrost. Možda ne.

Pamet je možda i oštrica. Zamislite toliko klinaca, koji nisu ustvari toliko pametni, koliko ih okruženje digne, a roditelji misle da jesu. Pa ih šalju na razne ćasove, unapređenja. Nadajući se da će baš oni biti on. Njihovo ime će se nalaziti u novinama. A ko je zaslužan za to? Roditelji. A da li dijete stvarno to želi? Ne znamo.

Neki pamet koriste da bi se provlačili kroz prosek. Bez nekog napora. Neki je koriste da svima kažu da je imaju. Neki su budale. Neki nisu. Neki misle da je to dovoljno.

DeNiro u svoj jednom filmu kaže najgore u životu što možeš je uksratiti talenat.
„I've always said, a loser isn't someone who's stupid; he never had a chance, God made him stupid.
A loser is a guy who could have made something of himself but didn't. A loser is a guy with wasted talent. Don't be that loser.“

Neću vam govoriti da li da budete pametni ili ne. Sami prosudite. Pametan nije onaj koji ima veliki IQ. Pametan je onaj koji se dokazao društvu. Budi govedo, budi pametan. Uvredi se kada ti kažu da nisi.

Bolje biti malo glup nego malo pametan.

I kao sto RAP kaže: "If don't make many it don't make sense"

Sva filozofija...

...uspeha, dobrote, zahvalnica, pažnje, popularnosti, karaktera, dobrovoljnih priloga, truda, prolaznosti, neprolaznosti, sta ces raditi sutra, misliš li na prekosutra, fudbala,prevare, razočarenja, plate, para, nepara, cujemo se uskoro, stresa, ljubavi, mržnje, ostavi svoj trag ili nisi živeo, droge, alkohola, seksa, voća, meda, patika, naočara, istine, kola, svoje sobe, kožne garniture, omiljene šolje, simpatije, neznam da je ne znam, Isusa, Alaha, Bude, Mekdonaldsa, ne pijem, izvolite, hvala, volim te, nismo isti, mrzim te, nacionalni heroj, heroj ulice, ulični klošar, milion, godina, milion godina, doživjeti stotu. Sve je stalo u ovih četiri ipo minuta.

Mrtvi su sad samo tela koja trunu, A ŽIVI UGLAVNOM HOĆE ŠTO KASNIJE DA UMRU

RIP Paša 183

Juče, dok smo se pitali kako je Ava provela noć, i dok su se skupljale pare odnosno glasovi, rejtinzi. Umro je jedan veliki čovjek, umjetnik, vizionar i sve ostalo što se prikljuluje pokojnim ljudima. Iz naše nam Rusije, politkički nekorektan, veći od svih nas...

Posetite http://www.183art.ru/

Zatvorena vrata

Gdje su ti oči? Uši? Patike?

Ne znam da li je zbog ovog neodlučnog vremena ili zbog neke globalne krize, Kosova, Djokovića... Ali u kom modu smo mi?

Zaredao sam jedno 3-4 dana pijem i još neke akcije pa me nema kući, nema me na mrežama, nema me na operativnim... I jutros, dođem malo sebi pijem kafu, otvorim fejs otvorim i sve ostalo pogledam mail i to. Blejim na jos nekim soc mrežama da vidim i šta tamo ljudi rade. I nismo normalni. Nema više Balaševića, nema više Vukajlije, sve jos miriše na nju. Svi šeruju Sergeja Trifunovića i još nešto od Istoka mada ja ni ne znam ko je taj lik. Nisam ulazio ni na jedno, moram da pitam nekoga da mi prepriča koji je kurac. Kapiram da je nebitno a nije da imam nešto bitnije da radim. Nije do vremena, imam ga. Ali nemam dovoljno moždanih ćelija, jer svaki put izumre par. Par miliona. Pa neću. Neću da se pretrpavam nebitnim situacijama. Gledam koliko smo ustvari propali. Ne kao država, nacija. Kao ljudi. Svako posebno. I sada svi šeruju nešto za dobrotvorne svrhe kako sam skapirao. Ok. Hoću da kažem. Koliko smo propali kada nam to čini, ne mogu da kažem zadovoljstvo, nego kako sa tim mislimo da smo veći. Da smo napravili pomak. Da smo bolji čovek. Bila je neka anketa kao 80 posto ljudi je reklo da ih ne zanima Veliki brat i Farma a 90 posto ima svog favorita. Eee. Jebiga. Jesmo mi krivi? Država? Pink? Ne može Pink biti kriv za to što si ti glup. Može malo da te pogura, ali ono, izbori se.
I onda pomislim, pa bolje da sam ostao pijan. Da. Da sam alkos. Ne zato što me život ne voli, što nemam sreće, nemam para, nemam ništa. Ne. Nego zato što ne mogu tu tugu da gledam. A moram. A ne moram, ali jebiga. Teško je izbjeći je. Ni ja sada ne mogu nikoga da krivim ali eto, budi alkos budi govedo samo otvori oči...

Analiza

Sada postoje i fakulteti za to. Nauka. Funkcije. Verovatnoće. Ljudi svašta analiziraju. Ali mi smo zajebali sve. Sutra. Posle pijane noći. Analiziramo. Noć. Nečesto su to zanimljive analize. Šta si radio sinoć. Spavo si na klupi, spavo si na šanku, muvao si nešto ružno, ljubio si vrh ribu, zamalo da se potučeš, potukao si se. Dese se i zanimljivije stvari. Neke netipične. One su najbolje. Analiziramo ih. Više puta. Svima je zanimljivo. i svaki put neki novi detalj. Naletio si na klinca sa skejtom, uzeo ga, stao, i pao. Ne znam, svašta se dešava. Moram da priznam dugo mi se nije desila neka vandredna situacija. Sve se svodi na isto. Kako ljudi vole da kažu: Nije kao nekada. Pa šta ako nije. A možda i jeste. Evo prošli vikend je bilo sasvim kul. Mada neću da vam pričam. Nije nikakav blam nego kapiram da vam neće biti zanimljivo.
E to su kul analize. Ali postoji mračna strana. Ona dosadna. Ona naporna. Za koju svaki put kada mi neko priča, izrazim nevjerovatno smaranje. Ali ne pomaže. Postoji ona analiza "Zašto sam se toliko napio." Stalno je prisutna. i tu su nenadjebivi. Taj kurs se ne može naučiti na faksu. Pa zato što sam onu treću popio na eks. Brzo sam pio. Nisam ništa jeo. Ma to mi je zbog cigara. A nisam pio 2 sedmice. Danas sam nešto šljakao pa sam umoran. PA JEBEMU MATER. Ok ok. Čemu pravdanje. Poštedi me. Razvalio si se sinoć ja nisam. Sve je kul. Biće još žurki. i ja ću se razvaliti. Bićeš i ti "jači" od mene. Ne brini. Pa onda one analize koliko si popio. 12 čaša, ti si 11. Eeee. Zato volim žene. Popiju, napiju se, uživaju. Sutra, ili odmaramo ili idemo dalje.     Pijenje je zabava, ne takmičenje.
O buksnama da ne pričam. To je esej za sebe. JESi iKADA iSPUŠiO/LA DŽOiNT A DA SE NiSi POHVALiO/LA. Govedo jedno. E tu su žene mnogo gore. i sa njima ne volim da varim. Bolje se sutra vidimo na kafi, samo ne uzimaj tu buksnu ko boga te molim. Kada uvuku dim, kao da ih je dotakao Riki Martin. Pričaju o tome dok se opet ne desi. Ok, u redu je. Svi ponekad varimo, a onaj ko ne vari, tek njemu nije zanimljivo to što pričaš. 
Nemam više šta da dodam.

(slovo i mi ne radi pa sam prinudjen da koristim ctrl+v iz tog razloga dolazi do nepostojanja velikog slova i. Hvala na razumevanju)

Žene

Žene. Neke su slatke. Neke lijepe. Neke nisu. Neke su dobre. One koje te hoće i one koje te neće. One koje te samo gledaju i one koje te geldaju. One koje su slatke kada se ljute. One koje su slatke kada se nasmiju, i one koje su slatke uvek. I one koje nisu. One koje glume, one koje su takve. One kojima to stoji  i one druge. Neke su tu da te usreće. Neke su tu da sebe usreće. Neke su tu iz suprotnog razloga. Imaju one koje dođu i odu, ništa ti ne pruže i ništa ti ne uzmu. A imaju i one malo bezobraznije. Tu su i one koje dođu, dokažu ti da su bolje, odu. One koje ostaju, dokazuju se. Vole te. Mada mislim da ne. One koje žele igru, jer imaju vremena za igranje. I one koje vole da igraju. Sve su to djevojke, kojima miriše koža. One su tu, da ti poremete ravnotežu. Mogu i da te usreće ali vaga nije ravna. Česte su one koje su tu da ti dokažu da te imaju, da ih nemaš. One žele to da ti kažu. Često se precene pa ti dokažu da ti ni ne trebaju. Odnosno trebaju ti. Večeras. Možda se zajebu, možda ne. Oboje krenete svojim putem. Neko se možda i okrene, ali ovo drugo gleda pravo. Trenutno. Možda se i ti okreneš. Ali je kasno. Ili rano. Teško je ubosti trenutak. Osim ako nije dug. Onda se slažete. To su samo igre. Sve je igra. Pitanje je da li si igrač, ili igračka. Možda nisi nijedno. A šta si ti onda? Jesi ti kao ona? Ne, ti si muško. Jesi. Ali se ponašaš kao žensko. A koje žensko? Pa sve su žene iste. Istina. I svi mi to znamo. Samo, nadamo se. Nadamo se da baš ova nije. Potpuno je drugačija. Ima razne osobine. Sluša tvoju muziku. Možda čak i gleda fudbal. Pije pivo. Vari. Vari. Baca smeće. Nosi džordanke. Sve to radi. Ali ona je ipak žensko. I ona će da se igra. Na ženski način. Ako joj ne dopustiš da se igra, neće se naljutiti. Neće. Nisu one takve. Daće ti upravljač, prvi džojstik. Probaj ti. Ako znaš, možeš da je uzmeš. Ako je slab igrač, uspećeš. Ako zna da igra, teško će biti i na glavnom. Na tvom terenu, ona uzima bar bod. Nikada nećeš pobediti. Ali možeš biti bolji, možeš voditi igru. Svih 90 minuta. Na kraju je X, ali šta te briga. Ti si uživao.
Pusti ih da se igraju. Pusti ih. Da te malo vode. Da te rolaju. Pokaži im da ti je stalo. Da si mlak. A nisi. Igraj po njihovom dok ne uđeš u igru. Ali nije sve u taktici. Nisu sve iste. Jesu. Nemoj biti pametan. Budi glup. Malo. Ćao.

Tram 11.02

Prije par dana sam bio na nekoj „tribini“. Bilo je 10 godina od izlaska Prtijevih „Najboljih hitova“, njihovog prvog albuma. Pa su tu padale neke filozofije, neke izvale i tako...

Pa sam i ja dobio želju da filozofiram. A sjećate se teme o Tram 11, rekao sam da će biti nastavak, i nisam nastavio. Evo sada.

Pričao je lik kako mu je Prtijev album promenio život. A svi imamo neki album iz djetinjstva koji i dan danas slušamo, koji nas je vodio, ne odgojio ali itekako uticao. Ja sam imao par albuma. Najuticajniji je bio VIP Ekipa stigla, mada sam napola prerastao taj album. Ne baš prerastao, on je i dalje jako kvalitetan ali ipak skapirao da nije baš koliko sam mislio pre par godina. Ali jedan album ću mislim slušati i sa 120 godina. Vrućinu gradskog asfalta. Tu je takođe i Wooov solo prvenac Takozvani ali o njemu ćemo posebnu temu nekada kasnije...

Vrućina gradskog asfalta. Koliko taj album ima smernica, putanja, da ne kažem pouka... Ko je pametan, skapirao je, ko nije, naložio se.

Da se razumemo. Pošto neke stvari neću da vam objašnjavam jer ne mogu da vam objasnim jer je to samo rep stvar kao što je:

„Jasna stvar to je samo naša stvar,
nemoj dirat šta je naše guram utoke u čmar,
poso je poso gdje god bio gdje god došo,
negdje dobro negdje loše svugdje bio svašta prošo,
novi glazbeni poredak, svaki dan ko petak,
skupljam velikane da zajebem crne dane,
ko ne kuži spiku može odmah lizat kitu,
sada repamo u bitu ovde predstavljam elitu...“

tako da ću vam samo citirati prijave koje mogu da se okarakterišu kao „pa dobro je ovo rekao“

„Adrenalin se diže ko temperatura zraka
Otkucaj srca junaka, pozdravi škvadra svaka
Ili tišina il plaka plaka dok kruže danju
Ili pod zaštitom mraka, ko majstori nunčaka
Zagrebačka fjaka ko posljedica čistaka
Ljeto je u kvartu svih izgubljenih dječaka
Nada nestala bez traga, kao I draga
Pa nema interesa za prijelaz kvartovskog praga
Ima nas što èitamo novine u carstvu hladovine

U praznom bircu kao I prošle godine

Osjeæam koda niko ne voli me al boli me

Ak hoæeš moje društvo nazovi me I zamoli me“

Nada nestala bez traga... Klinac, dovoljno odrastao da skapira realnost, ali nedovoljno zreo da preduzme bitne korake, izgubi svu nadu, odnosno skapira da više nema za šta da se cima, jer sve je isto "kao i prosle godine" ali tu je ta kap koja je prelila casu, draga koja je otisla...

pa onda Wooov:

"Odvoji sranje od istine, ko su klošari

Mladi bez buduænosti, po drogama ko žohari

Nemoæni al opasni, jer dolaze iz kvarta

Sjebali bi brata zbog vruæine asfalta

Odgovori mi onda ko su ðoneri I pijanci

Mafijaši I gangsteri što ih zovete kriminalci

Zaraðujemo na crno, neki manje neki više

Al kad jednom te sklepaju uvijek isto ti se piše

Danas puno ih dila, veæina hrpa je debila

Sjebu se u startu, jer nisu imali stila

Neki rade da zarade, robu troše na sebe

Papci su se zakaèili, pa onda ko ih jebe

Klinci hoæe bit tajkuni, curice bogatašice

Neki kriminalom, neki pomoæu pièkice

I srce mi se kida, ovdje živimo bez stida

Ddobre stvari su nestale kao nekad Atlantida"

mladi bez buducnosti po drogama ko zohari... NEMOCNI AL OPASNI JER DOLAZE IZ KVARTA. Narkomani, nemocni, ali ipak nije ti svedno sto su tu. Ipak su opasni. Mozda najagresivnija linija na albumu.

"Ak je vani 35 na asfaltu je duplo

Od vruæine me boli jer je u glavi nešto puklo

Papci su pali, nova promjena vlasti

Tajkune u zatvor, da bi novi mogli krasti

Mama mi je rekla budi dobar I fin

S ovim privlaèim pozornost kao papke heroin

Zato pogledaj mi rane, dal prepoznaješ krv

Rulja ždere ovaj asfalt kao pokojnika crv

Zato ko je s nama s nama je

Ko nije k nama je

I drolja buraz dama je dok kuja ne zalaje

Jer tanka je linija izmeðu cuge I pljuge

Jedni mlate velku lovu , a svi ostali su sluge

Mnogi motaju duge jer dugaèki su dani

Uroka ne znam što bi znaèila rijeè stani

Situacija je jebena, uroka ni ni od pelena

Vruæina gradskog asfalta, stimulacija zelena"

Jer od pelena do groba, u bilo koje doba

Na vruæini gradskog asfalta

Od šaranja po betonu I slušanja o bontonu

Do šatre o babilonu I treba na fuckodromu

Sa starcima il frendom, rokamo svojim redom

U fajtu sa bedom

Na vruæini gradskog asfalta

Jer rolamo pljugu

Na vruæini gradskog asfalta

Di ispijamo cugu

Na vruæini gradskog asfalta

Uz sreæu I tugu

Na vruæini gradskog asfalta

Za ljude iz kvarta za sve iz kvarta

Jer rolamo pljugu

Na vruæini gradskog asfalta

Di ispijamo cugu

Na vruæini gradskog asfalta

Uz sreæu I tugu

Na vruæini gradskog asfalta

Za ljude iz kvarta za sve iz kvarta

Eto, to su samo 2-3 pjesme. Nastavak veoma uskoro...

Danas u mnogo klubova mrda guzice, mnogi u svom plejeru imaju pjesme, ali rep će uvijek biti smatran za „nemuziku“ ili ne znam ni ja sta već. Moglo bi se, ali ja nemam snage, objasniti. Objasniti usijanim bijelim glavama, koje ne mogu da prepoznaju nešto skroz drugačije od Smoke on the water, da rep jeste muzika. Ali nebitno. Rekao sam da ne mogu.

Prošlo je mnogo godina, odnosno rep ima dug staž. Dovoljno dug da se tu izmišljaju priče i pričice, šta je cilj repa, šta je osnova, kako je nastao... Ovo nije wikipedia pa ni ovde neke bitnije informacije nećete pročitati.

Nego, u poslednje vreme, tamo od pojave 2 Paca, posebno eksplozijom Eminema, rep  važi za neke tekstopisce. Zajebane. Sa mnogo stilskih izražajnih sredstava, peripetije, mudrosti. Sada se to malo uravnotežuje. Sa filozofije, akcenat se ponovo baca na ritam, svežinu, klubski fazon. Pa i ova pojava Trap rapa malo regeneriše tu surovost, mada mi se bitove ne sviđaju.

Dakako da rep nije ni samo novac, kurve, gudra i kola, iako je tom tematikom doživio najveći procvat.

Danas, poprimivši mnogo oblika, pokušajima svakakvih „koketiranja žanrovima“, rep može biti sve.

Poenta ovog teksta je:

Summer '88, or was it '89

Or was it winter-time, ah, nevermind

I'm in my room, booming

Drawin' LL Cool J album covers with Crayolas on construction paper

I'm trying to fuck my neighbor, I'm tryna hook my waves up

I'm tryna pull my grades up, to get them saddle lace ups

Before lil' Marc was Jacob, before them girls wore makeup

Before my voice would break up, before we'd tour them shake clubs

Before my mama wake up, before my crumbs would cake up

Before they tell me they love me and we'll never break up

Before the time she makes love to someone that I thought was my homeboy

But boy, was I wrong, now

I don't budge, don't want much, just a roof and a porch

And a Porsche, and a horse and unfortunately

But of course an assortment of torches that scorches the skin, when they enter

Intruders, whose tutors did a lousy job

How's he God if he lets Lucifer let loose on us?

That noose on us won't loosen up, but loose enough to juice us up

Make us think we do so much and do it big

Like they don't let us win, I can't pretend

But I do admit, it feel good when the hood pseudo-celebrate

Hence, why every time we dine we eat until our belly aches

Then go grab the finest wine and drink it

Like we know which grape and which region it came from

As if we can name 'em, hint hint, it ain't, um, Welch's

Hell just fell three thousand more degrees cooler

Ya'll can't measure my worth

But when you try, you'll need a ruler made by all the Greek gods

Because the odds have always been stacked against me when back's against the wall

I feel right at home, y'all sitting right at home

All Kelly green with envy while I'm jelly beans descending

Into the palm of a child, looks up at mama and smile

With such a devilish grin, like "where the hell have you been"

She yelling that selling's a sin, well so is telling young men

That selling is a sin, if you don't offer new ways to win

A dolphin gon shake his fin, regardless if he gets in

Or out of water, most important thing for him is to swim

And Flipper didn't hold his nose, so why shall I hold my tongue?

(I miss the days of old when one could hold his gal on his arm)

And I set off these alarms, when camera's snap snap snap snap

Return fire, pa-pa-pa, pa, pa-pa, pa, pa, pa

They'll learn why, mere privacy, so essential

They won't make no laws, I break their laws til they see out our window

I take the fall to make them all treat human kind more gentle

Forsake them all, I hate them all, don't like em, don't pretend to

Yea something tells me we ain't in Kansas anymore

All that shit that used to be cool ain't cool anymore

All the women we were pursuing, now they want more

And they deserve it all, don't settle for what ain't yours

Ako ovo nije umjetnost. Ako ovo nije nešto veće nego što ćete vi ikada uraditi, kada saberete sve svoje uspjehe, ako ovo nije za školsku lektiru, onda smo mi u pogrešnom sistemu. Učimo pogrešne stvari. Možda ne baš pogrešne, ali nedovoljno dobre...

Ako ne razumeš, u redu. Ako kažeš da nije u redu, provjeri se jos jedared.