Zatvorena vrata

Gdje su ti oči? Uši? Patike?

Ne znam da li je zbog ovog neodlučnog vremena ili zbog neke globalne krize, Kosova, Djokovića... Ali u kom modu smo mi?

Zaredao sam jedno 3-4 dana pijem i još neke akcije pa me nema kući, nema me na mrežama, nema me na operativnim... I jutros, dođem malo sebi pijem kafu, otvorim fejs otvorim i sve ostalo pogledam mail i to. Blejim na jos nekim soc mrežama da vidim i šta tamo ljudi rade. I nismo normalni. Nema više Balaševića, nema više Vukajlije, sve jos miriše na nju. Svi šeruju Sergeja Trifunovića i još nešto od Istoka mada ja ni ne znam ko je taj lik. Nisam ulazio ni na jedno, moram da pitam nekoga da mi prepriča koji je kurac. Kapiram da je nebitno a nije da imam nešto bitnije da radim. Nije do vremena, imam ga. Ali nemam dovoljno moždanih ćelija, jer svaki put izumre par. Par miliona. Pa neću. Neću da se pretrpavam nebitnim situacijama. Gledam koliko smo ustvari propali. Ne kao država, nacija. Kao ljudi. Svako posebno. I sada svi šeruju nešto za dobrotvorne svrhe kako sam skapirao. Ok. Hoću da kažem. Koliko smo propali kada nam to čini, ne mogu da kažem zadovoljstvo, nego kako sa tim mislimo da smo veći. Da smo napravili pomak. Da smo bolji čovek. Bila je neka anketa kao 80 posto ljudi je reklo da ih ne zanima Veliki brat i Farma a 90 posto ima svog favorita. Eee. Jebiga. Jesmo mi krivi? Država? Pink? Ne može Pink biti kriv za to što si ti glup. Može malo da te pogura, ali ono, izbori se.
I onda pomislim, pa bolje da sam ostao pijan. Da. Da sam alkos. Ne zato što me život ne voli, što nemam sreće, nemam para, nemam ništa. Ne. Nego zato što ne mogu tu tugu da gledam. A moram. A ne moram, ali jebiga. Teško je izbjeći je. Ni ja sada ne mogu nikoga da krivim ali eto, budi alkos budi govedo samo otvori oči...