Život

Bil Gejts ima nekih 10 pravila koje ne učiš u školi. Prvi put čujem a kao poznato je. I sad izbacili kao pravila nisu njegova, nego nekog drugog lika. Nebitno. Čitam pravila, ništa novo. Već sve znam. I sa nekima se ne slažem.

Život. Previše filozofskog prostora puštamo tome. U životu samo filozofiramo. I onda filozofiramo o životu. Ljudi, čini mi se, od priče i pričanja pokušavaju da definišu život. Da mu daju pravila. Da ispeglaju put. Da svako bude uspješan. Zacrtani su ti neki ciljevi koji su nosioci uspješnog, odnosno dovoljnog. Ako to postigneš, ne mogu da ti prigovaraju. Niko. Neki i odstupe malo do toga, ali uglavnom se vodi istom stazom. Prvo ti roditelji  pokažu vrata, pa televizija, tj. svi mediji, pa škola, pa društvo...

Jedno pravilo kaže „Život nije fer. Navikni se na to.“ Pa ne znam. Nije neka mudrost. Ko god je jednom prevaren u nečemu, a da pravda nije izašla na videlo, ovo je naučio. Postoje oni tipovi ljudi koji će, kada život nije fer prema njima, da sjednu i plaču. Da ti probiju glavukako to nije kako treba. Nije po pravilima. Ova izreka nije baš uopštena. Šta je fer? Je li fer isto ovde i tamo? U Africi? U Americi? Tajlandu? Život jeste. Ni ti nisi fer. Kada bi ova izreka, odnosno kada bi nas učili da „Život nema pravila“ mislim da bih napredovali. Naši životi. Kako život može da napreduje? Samo bi bilo malo manje pravila, manje kršenja, znači život bi bio više fer.A šta je opet fer? Opet smo tu. O životu ne treba filozofirati. Treba ga živjeti. Živjeli!

Još jedno pravilo kaže kako u školi postoji negativna ocjena, u životu ne. Kako ne postoji? Negativna ocjena je neki sertifikat koji ti govori da ne možeš ići dalje ako nešto ne popraviš. Nisam čuo da je sve u životu nepopravljivo. Nisam čuo da je bilo šta nepopravljivo. Imaš milion prilika. 900 hiljada provedeš za kompom, na žurci, pred televizorom, na tribini, u krevetu, u parku. Ostaje ti još 100 hiljada.

Posle kiše uvjek dolazi sunce. Ili Sunce. Duga. Boje. Pare. Vreme. Ako ti to hoćeš.

Misli jace manijace

Evo sada, niotkuda, preko komentara na fejsu stvorih neku temu. Pamet.

Zajebana stvar. Dakako. I onima koji je imaji i oni koji ne. Tona rasprava. Sa pametnima, sa glupima, sa nebitnima. Čak i rasprave o tome da li je neko pametan ili ne. Nebitno. Totalno. A nebitne stvari uglavnom i čine vreme da prođe brže. Jedno se slažem, što Boki reče upravo na fejsu „Pamet je precenjena“.

Šta je pamet? Osobina? Sposobnost? Stanje uma? Talenat? Obrazovanje?

Pamet je jedna vrlo zajebana stvar. Može jako dobro da ti posluži. Ali može da ti bude i teret. Ako ne znaš dobro da je iskoristiš. Možda tu treba da se uključi i mudrost. Možda ne.

Pamet je možda i oštrica. Zamislite toliko klinaca, koji nisu ustvari toliko pametni, koliko ih okruženje digne, a roditelji misle da jesu. Pa ih šalju na razne ćasove, unapređenja. Nadajući se da će baš oni biti on. Njihovo ime će se nalaziti u novinama. A ko je zaslužan za to? Roditelji. A da li dijete stvarno to želi? Ne znamo.

Neki pamet koriste da bi se provlačili kroz prosek. Bez nekog napora. Neki je koriste da svima kažu da je imaju. Neki su budale. Neki nisu. Neki misle da je to dovoljno.

DeNiro u svoj jednom filmu kaže najgore u životu što možeš je uksratiti talenat.
„I've always said, a loser isn't someone who's stupid; he never had a chance, God made him stupid.
A loser is a guy who could have made something of himself but didn't. A loser is a guy with wasted talent. Don't be that loser.“

Neću vam govoriti da li da budete pametni ili ne. Sami prosudite. Pametan nije onaj koji ima veliki IQ. Pametan je onaj koji se dokazao društvu. Budi govedo, budi pametan. Uvredi se kada ti kažu da nisi.

Bolje biti malo glup nego malo pametan.

I kao sto RAP kaže: "If don't make many it don't make sense"