jutro je krace od noci...

Jutro je najljepši dio dana. Tu nema dileme. Ali ne 10 ujutro, nego 6, 7. Nisam spavao sinoć. Malo. Sat ipo. Imao sam neke obaveze u gradu. Nedelja 8 ujutro. Sve je mirno. Prelepo. Beograd je najljepši kada je prazan. A prazan je ili vikendom u zoru ili kada su praznici. Sve stoji. Samo se ja krećem. Polako. Ne žurim. Nemam potrebe. Gledam ulice.

Automobili tu i tamo prođu. Nije da ih nema, ali neuporedivo manje. Prelaziš ulice na divljaka koje utorkom ni Klark Kent ne bi mogao da pretrči. A ti ideš polako. Razmišljaš. Produktivan si. Nisu to neke filozofije, ali ti prija. Dileme se lako rešavaju.

Hodaš sam, a nisi sam. Nije taj osećaj. Kao što je utorkom. Svi su opušteni. Taksisti voze polako, niko ne trubi. Automobil uleće u jednosmernu u Svetogorskoj, bus prolazi kroz crveno. Nikoga nije briga. Sve je po pravilu. Prođe tu i tamo neka slatka, zgodna djevojka. Možeš potpuno da je odmjeriš, ne zamjera ti. Čak iako uhvati tvoj pogled ispod kačketa.  A i sada nekako ti se čini da i te zgodne ribe imaju dušu. Niko nije zao. Ti si glavni. Sunce nije jako.

Gledam levo desno. Prolazi lik u nekoj narodnoj-Miloš-Obrenović nošnji.  Da li se vraća sa neke žurke, nekog maskembala. Možda se vraća od žene. Možda on i jeste Obrenović. A možda je i turski špijun.

I tako mi se čini da bih mogao satima. Da jutro toliko traje. Da obiđem pola Beograda. 2 puta. Da jutro traje malo duže. A i sada mi je ostalo vremena, nisam iskoristio celo jutro. Morao sam da uzmem bus jer mi se prikenjalo....

Trudi se sine

Moram na autobusku da stignem u 8 i 15. Krenem malo ranije, prošetaću. Idem tako veseo. Neka ženica što me ispalila jednom zove na kafu. Ne ulazim u razloge. Ne trebaju mi. Skakućem sa jedne na drugu nogu. Kao petogodišnja djevojčica. Idem na autobusku. Moram da  podignem neki mobilni. Pa posle na neki večernji basket. Opušteni.

ONYX čovječe. Kakva ludnica. Onakav koncert, onakvu žurku nisam dugo doživeo. Baš dugo. Rokanje hitova, šezdeset stepeni, svi oznojeni, poskidali majice. Ne možeš da staneš, jer ne želiš da staneš. Ne dok traje. Svi su mokri. Nikog nije briga šta će pičke kažu. Ovde šutka, tamo „waves“ niko ne stoji. I normalna pojava je da meni ispadne mobilni. Još normalnija da ja to primetim ne znam ni ja kada. Saberem se na sekund. Gledam dole tridesetak sekundi i nadjem ga. Tu je. Sve je u redu. Samnom. Na mobilnom ne radi displej. ..

To je razlog zašto sada idem na autobusku. Po mobilni. Lagano. Lagaano. Znaš ono, desnom stranom. I pošto nemam predstavu koliko je sati, znam koliko je bilo kada sam krenuo, ni ne pomišljam da možda kasnim. Ali i nisam kasnio. I zove me neko. Koliko na displeju mogu da vidim nepoznat broj. Znao sam ko je.
Gospodine je li vi terbate da preuzmete neki mobilni?
Da, rekao sam.
Gdje ste vi ja vas čekam već pet minuta. – A ja sam bio na 3 minuta od sastanka.
Sada moram u garažu. –Kaže.
U redu, doći ću u garažu po njega.

Rekao sam to misleći na garažu iza autobuske stanice. I odem tamo. Brdo buseva. Pitam portira je li tu autobus iz Tuzle? Kaže nije, ovde ne odsjeda. Pogledaj dole preko pruge, možda je tamo.
Uspijem nekako da izbunarim broj ovoga što me zvao na nevidljivom displeju i nazovem ga.
Pitam ga gdje je ta garaža. To ti je na Konjarniku na niškom autoputu. Na NIŠKOM AUTOPUTU. Šta sada? Kako tamo? Još mi kaže jel mogu doći za deset minuta. Reko Ne mogu učitelju Spliter.

Idem prvo do ovih na basket. Da svratim možda neko i zna gde se to tačno nalazi, a i usput mi je. Dodjem tamo oni već igraju, mokri. Kažem koji sam debil i pitam da li neko zna nešto više.

U Ustaničkoj? Pa znam ja. Reče ovaj jedan. - Ispadne da je tu blizu. 6-7 stanica.
Videćeš sa leve strane imaju busevi, ne možeš da promašiš.
Ok, ako je tu hajde da odigram koji basket. Posle ću tamo. Ionako je rekao da će ostaviti portiru ispred. On može da čeka.

Završim par basketica i uputim se. Mislim da ne treba da spominjem da mi je prvi a zatim na presedanju i drugi bus prosao ispred nosa. Usput me opet zove onaj vozač. Više nisam gospodin. Sada sam braćala.
Braćala jesi stigao? - I tu sam se nešto izvlačio ne znam gdje je tražio sam na netu ovo ono. Izgleda da je on još tamo. Jebiga

 I stignem. Kako misliš stignem? Da li je to to. Gledam, nikakva garaža, obična okretnica autobusa. Malo veća. Zovem ovog pitam kaže to je to što on zna. Ja ne znam.

Ništa, odem tamo i tu ima neki portir pitam za telefon on nema pojma naravno. Pitam ima li u blizini neka garaža, niški autoput. On nešto iz fazona, boli ga kurac da mi objašnjava reče onako, ima ide mislim 38. Šta je 38? Koji je to prevoz. Pitam gde staje on opet jedva reče nešto. Skapiram. Tu me i otac zove da vidim da li sam uzeo. Reko nisam. Zna. Navikao je. Dokazao sam mu po 355346. put da sam debil. A samo jedan dokaz je dovoljan.

Vrtim se tamo. Čekam. Našao sam gdje staje. Čekam jedno 15-20 minuta i odlučim da ukucam da broj stanice da vidim šta se dešava. Nipta. Ne piše za koliko stanica dolazi. Nema ga uopšte. Ne znam ni koliko je sati. Možda je kasno. Nema ih više. A i ja kreten hoću da igram basket. I tako odlučim da se vratim nazad. Jebiga. Sutra ću da dođem bajsom a i da pogledam na netu gde je to tačno. Ništa nije tano.

Vraćam se nazad, čekam na stanici.  I ukapiram da na stanici iznad prolaze trole, koje idu direktno gdje je basket. Još u sebi isprozivam ovog idiota što mi objašnjavao sa 2 prevoza a ovaj ide direktno. Ali hajde. Iz Čačka je. A i ovi fonovci samo znaju trasu 26 48. I krenem na stanicu iznad kada tu stoji 38. Na toj okretnici. Pitam ide li, ide. ...

 

Trud nije sve. Nije ništa. Ako te ne usere...

I sad kad je bolje nikad nije bilo gore...

Opet ta Jugoslavija.

Evo skuvao sam kafu i sjeo da popijem i uzeo neke novine da pročitam. City magazine. Dobre su novine. Piše šta se dešava u gradu, par kolumna uglavnom jedna valja recenzije nekih albuma i još ponešto.

I piše lifestyle. „Živeo život“. Reko da vidim. Da mi podignu raspoloženje. Još jedan razlog da volim svoj život. I treba tako. Ali ne. Ne govore o tome. Nikoga nije briga. U pitanju je neka izložba. Jugoslavija. Sećanje. U redu je to. Da vidimo šta se to ranije vrtilo. Iako znamo. Sve bi bilo OK da ne piše to „Živeo život“. I oni su ti koji nam ne daju dalje da idemo. Roditelji. Ništa lično. Nego njihova generacija. Kako sam se smorio kada sam pročitao. Živeo Život. I onda Međunarodna izložba lepog života od 1950. do 1990.

Pa kao da mi nemamo život. Kao da su oni tada živjeli, provodili se. Bili najluđi ali ipak najpametniji. Kao da mi sada ne znamo da uživamo. Kao da je sve stalo. A stali su oni. Jer su prepli 50. I uporno nam to nameću na glavu. Mi smo niko i ništa. Produkt raspada najveće ideologije, savršensva. Dođe djed i priča mi priču kako se on patio bio gladan spavao ne znam ni ja gdje, i onda mi kaže kako je danas jebeno kako me žali, da su ova vremena najgora. Pa djede odluči se. I ti tata isto. Meni puca kurac za radne akcije, titove štafete, parne valjke i hipi pokrete. Jer toga više nema. Prošlo je. I zašto mi to nameću kada to nikada neću doživjeti. Danas je ovako i živim u ovom vremenu. Drugačije su priče drugačija kola, patike, čak i pravila u sportovima, zakonima. Sve je drugačije. I ljubav je drugačija. I nebo nije isto. Samo je ista brada tih velikih mudraca koji jedino što imaju je da govore kako su iskoristili državu. A kao mi smo je uništili. I jednostavno mi ne možemo dalje. Od njih. Oni nas vraćaju nazad, jebeni loop. I tek kada umre ta generacija, živjećemo danas. Ovde.

Od malena su nas naučili da imamo nešto na šta ćemo da se žalimo. Čak i kada je sve dobro. Osvrćem se. Ne vidim ništa veliko. Za sada. Zašto bih se žalio? Kome? Ako ima neka nadoknada ok, žaliću se. Pa posle da to proslavimo.

Turska je izašla na ulice. Traže svoje. Žale se vlasti. A mi? Sjedimo kući, žalimo se djeci....