kratkoime

Gledao sam Sejnfilda onomad I kao koliko kretenske teme I to. I desi se.

Bio za vikend na nekoj zurci. I popio. Malo. I nebitno sta se tamo desilo, ja uspijem da uzmem neciji broj. Nesto motam po glavi, pa bila je neka djevojcica nesto sam uzimao mobilni u ruke, plava, ne bas plava ali svijetla kosa, ne skroz ravna. Pitam cimerku posto je I ona bila tu, kakva je I to. Kaze ona pa slatka je, onako crna. Reko nije crna kako crna bila je svijetla. Kaze ona ne znam ona jedna nije bila plava. A nema veze.

I hajde reko, opet sam uzeo broj daj da vidimo nesto, jer zadnjih pet ili kao sutra cu sutra cu pa se sjetim nakon deset dana ili posaljen nesto u fazonu E smorio sam se sta ti radis. Nista. Nista ok. I hajde da pustim poruku pred mrak. A sta da pisem? Ne znam ime. Ne znam ni sta smo pricali. Ne znam ni kako sam dospio do nje. Ni kada smo se rastali. I nesto bezveze isvrljam ovo ono… I nebitno dogovorimo se dizadjemo I hajde moze. Ja sve potencirao da se nadjemo negdje gdje nema ljudi ali jebiga, kaze hajde nadjemo se kod konja ja reko vazi. Jebote. Kod konja. Pred praznike. Pa bolje da mi je rekla nadjemo se na Marakani na severnoj tribini. I hajde ja reko idem. Kapiram mozda I ne bude mnogo ljudi. Nesto ranije banuh tu do grada I nesto razmisljam bolje zakasnim koji minut pa ono kada budem isao ona ce da me primeti I to je to. Ubijedjen da trazim neku plavusu ili eventualno.

Nesto mislim u sebi, ma hajde kada je vidim sjeticu se, desavalo se. I dodjem do konja, ispod sata. Tako smo se dogovorili. Prilazim. Vidim tamo brdo nekih riba koje su same. A u kurac. Mozda je ipak bolje das am dosao ranije, pa se tu naslonio kao gledam u dalj ne vidim je a ona mi pridje I to je to.  Gledam koja mene gleda. Sada poneka I gleda ali koja bulji. Gledam vidi ova ruzna nisi valjda ti. Nije, dobro je. Jesi ti? Nije. Drzi neka mobilni, mozda ceka da se javim ili nesto. Neka, sacekacu. Prolazi pored mene, ali onako kao da mi prilazi neka uzasna, mene trnci prodjose. I prodje I ona. Nije ni ona. I stize poruka tu sam za 2-3 minuta. Reko dobro je. Sacu ovu foru. I onako kacim pogledom sve usamljene zenske. Neka dodje tu, stade. Uzima mobilni u ruku. Reko mozda je ona. Ali kako ne prepoznaje. Prepoznala bi barem patike. I zove ona nekoga dobro nije ni ona, mada je bila slatka. I tu mi prilazi, vidim neko odlucno ide prema meni. To je to. Krenem I ja. I ona kao ee dobro je secas se. A ja. Ja pojma nemam ko je, ali ni jednu jedinu crtu, fles. Bas nista. A zadovoljan sam. Fino izgleda. Mozemo da krenemo. A kakve kretene sretnes u gradu tako kada ides sa nekim ja ne mogu da vam opisem. Totalni Kad porastem bicu kengur fazon.

I tu meni padne na pamet Sejnfild. Epizoda kada ribi ne zna ime I kao na brdo nacina da sazna a ona nikako da kaze. I ukljucim I ja mastu. Sta da je pitam. Ona trula fora za fejs. Pfff. A I stace mi na fejsu ionako sam tamo kreten. Necu. Da je pitam koji joj je bio nik na krstarici. Nije lose ha? Ma polako. A I na kraju sta da kazem da se ne secam kakve veze to ima kad sam kul. Ili ono, kako su te zvali kada si bila mala. I tako eto saznah joj ime, sada Slavko vjerovatno nikada ne bi rekao da se tako zove, ali eto zove se. A mene nije zacudilo.

a jee

E pazi sad. Kapiram ja nervozu. Popizdis zbog necega. Svako moze da se iznervira jelte. Ja recimo, vrlo retko. Uglavnom kada igram dotu. A dotu vise ne igram pa se ne nerviram. Ne znam kada sam se zadnji put iznervirao. Ne govorim o nekim ozbiljnim situacijama, jer tu se sjebes ne iznerviras. Nego ono, kada ispizdis zbog necega. Dobro, ne treba biti kao ja. Nekada se I treba nervirati. Nije to lose. Najgori su oni ljudi kojima je sve jednako. Ali jebote postoji granica. Postoji neka granica koja ti ne govori samo da li si zivcan ili ne. Neke granice odredjuju da li si jebeno glup.

Idem ja. Na neke vezbe na faks. Popio sam prije toga kafu, iskuliro jedno sat ipo. Ali to uopste nije bitno nego eto malo da dam na kvanitetu. Nego idem ja, I meni u susret neka bakuta. Mislim ne znam da li je bakuta ali je dosta starija I ne bih je dirao, tako da je vjerovatno baba. Ide baba I void nekog kera, kerica za uzicu. I ker jelte, nije normalna osoba od 30 I kusur godina, nije ni neko dijete normalno. I ker ide u mene onako lagano I krece da se zapetljava. I baba mu uporno govori nemoj Rodjo (nije Rodjo ali nema veze). I ker uporno ide svojim putem a ona uporno nemoj Rodjo. A Rodju boli kurac. I tu nastaje frka. Baba pocne da pizdi, dere se, nervira se.
Ja gledam. Jebote babo, pa jesi toliki idiot. Rodjeni ne razumije srpski u to sam siguran. Mozda malo engleskog ali sumnjam. Ipak srpski ima 7 padeza, ni neki homosapienski tamo juzno ne mogu to da savladaju, ti tu prozivas psa. Rodjo gleda I ne vjeruje. Kao da razumije. Sada ja gledam. Vjerovanto ne razumije sta mu bakuta prica, ali osjeti tu nervozu, osjeti bes. Sad, moguce da je Rodjo I pametniji od bakute pa kao, a jbte vidi ove kako ne kapira da ja nju nista ne kapiram. I ono, boli ga kurac, provocira je. Mozda nije ni to. Mozda samo ide.

Nego, svi imamo te neke sitnice zbog kojih pucamo sa zivcima. Ali posmatrajuci ljude I sta ih nervira, mozda I mozes proceniti koji nivo inteligencije je u njima. Kada pricam o inteligenciji ne mislim na 160, nego to da li su oni sposobni da vode to stvorenje, ili Rodjo treba da vodi njih.

Tacna

Počinjem ovaj blog niščega. Kao marčelo svoje pjesme. Znate kako se ono piše blog. Uhvatite se jedne teme, iz svakodnevnice, pa pišete o njoj, obilazite oko nje, produžite je... Neke su teme čisto da ti upotpune dan, bez filozofiranja (nešto sasvim suprotno od ovoga) i te najviše volim. Ne volim pametovanje, pogotovo ne u pismenom formatu. I sam sebi sam pretežak sa tim. Volim temu koja teče. Pričam recimo, o tacni za šolju. Može li se o njoj mnogo pričati? Ne znam. Pokušaću. Ovih dana je baš mnogo koristim. Zašto? Pa nemam stola ka kauču, pa koristim stolicu, pa eto tacna čini šolju stabilnijom na stolici, kada je okrenete naopako, baš je kul. Pošto mi se dešava i šerpu da prevrnem, šolja mi je kao čovjek na špagi. Šolja je kul. Smirouje i živce. Kada sjedim i ne znam šta da radim sa sobom, stavim je na glavu i eto, ona tako stoji. A ja ubijam vrijeme. Ubijam vrijeme, koje je inače novac, znači bacam pare, znači da ih imam, znači da sam bogat čovjek. Moguće, ne znam. Neki kažu da sam pametan, neki da sam kreten. Moja mama me voli. Kažu da svako ima nekoga ko misli na njega. Kome nedostaje. Ja ne znam imam li tu osobu. A i zašto bi neko stalno mislio na mene. Imam sebe. Ja mislim na sebe, samo na sebe. (misli i ti ko te jebe).  Kakva rima.

Nego ovaj blog je o tacni za šolju. Kakvu vi tacnu imate. Kakva vam je tacna takav vam je život. Ako je tacna obična i vi ste sasvim obični, dosadni. Haha gistro. Mada mogao bih da razvijem takvu filozofiju i kao, svi će početi da se lože na tacne. Da izražavaju stil preko tacne, ne preko patika, i podignutih ruku u klubu. I gitare. Zašto svirate gitaru? Svirajte tacnu. Jeftinija je.  A i može da se stavi na glavu, rekao sam vam već. Imaj tacnu nemoj da variš, ili vari, ali kupi i tacnu. Čuj imaš svoja kola, a ne znaš kakve su ti tacne u kući. Vjerovatno si i prema ostalim članovima porodice u kući tako obziran. Tacna je tvoj karakter. Kako se odnosiš prema njoj, tako ćeš da se odnosiš prema svojoj ženi. Miloše, zašto razbijaš tacne?

Da li ste čuli za opasne stvari? Seks droge i alkohol? Sve to može da se služi u tacni. Ne vjeruješ? Probaj. Ako se dobro zagledaš, u tacni možeš da vidiš u budućnost. Ne baš u budućnost, ali ako je tacna čista, možeš da vidiš ko je iza tebe. Tacna uvijek mora da je čista. Ako tacna nije čista, nije ni tvoja savjest. Vjerovatno se preznojavaš kada spavaš, nešto te muči.

Postoje i velike tacne. Konobarske. Imaju li one simboliku? Ne znam. Nije stvar u znanju. Stvar je da je tako. Ako ti ne znaš, u problemu si. Moraš da osjetiš. Kada se vrti, ne znaš gdje joj je početak, odakle da joj brojiš krugove. Velika tacna je opasna. Kada ispadne, mnogo više frke nastane. Obična tacna je mala, ne pravi štetu. To što ona radi nije šteta. To je tako moralo da bude. Moralo je da se prevrne. I ne krivi nju, nego sebe. To je tvoja sudbina, i ti si je zaslužio. I budi srećan što ona nije učinila nešto gore.

Ovde ću da stanem. Mogao bih još mnooogo da pričam o tacni. Ali treba znati prestati. Neću kada omatorim, da budem jedan od onih koji dave mlade, ubijaju pričom i ne misle o tacni.

Bezobrazan ili mudar, isto li je?

Šta se najviše cijeni kod ljudi? Ljepota? Pamet? Pare? Dobrota?
Najviše se cijeni kada nam neko pomogne, i tu nema dalje priče. Bio on dobar ili ne, bilo njemu to teško ili ne. Mi ćemo cijeniti. Ako je neko pametan, a u trenutku nam ne pruži nešto što tražimo, smatraćemo ga sebičnim, egoistom, i tako nekim stvarima, ne pametnim.

Uglanom, hoću da kažem. Jedna od najcjenjenijih stvari kod ljudi koji nam nisu toliko bliski je mudrost. Nevjerovatno pažnje posvećujemo tome. Titula. Dok bezobrazluk ima totalno drugačiji rejting. Doduše postoji i pozitivan bezobrazluk, sportski ili neki takav. Doduše i to do određene granice.

Ali može li se povući paralela između bezobrazluka i mudrosti. Da li je to slično. Da li čovjek može biti mudar, ali ne i bezobrazan? Kako?

Pogotovo kod ljudi koji ne znaju da prepoznaju mudrost, oni će je prepoznati tek kada mudar čovjek pokaže malo bezobrazluka. Do tada ništa. Mudrost bih nekako zakačio za godine, odnosno iskustvo. Što smo stariji mudriji smo. Jer, naravno, učimo, uglavnom na svojim greškama pa tako i postanemo bezobrazniji, odnosno mudriji. Nijedan mlad čovjek nije mudar, on, ako ima te osobine biće pametan, ili bezobrazan, možda čak i indijanac, ali nikako mudar.

Da li su mudri ljudi dobri ljudi. Da li oni misle na vas, ili samo na sebe. Kada je čovjek najproduktivniji nego kada njemu nešto treba. Zašto bi bio mudar za tebe? I mudrost zahtjeva neki psihički napor.

Postoje bezobrazni ljudi, koji nisu baš bistri, pa su do koske bezobrazni. Međutim postoje ljudi koji su pametni, pa znaju kako da ispadnu mudri a ne bezobrazni, a urade istu stvar kao ovi prvi. Sve je relativno. Među glupljim ljudima naravno da ćeš biti manje bezobrazan. I obratno.

Uglavnom, bezobrazluk i mudrost je u srži ista stvar. Samo neki znaju da rukuju sa tim, neki ne.

Kao je reko neki Askov ortak: „Budite bar pametni kad niste dobri“

empti

Znate kako je. Treba da se uči. A vidi, mogo sam da pospremim sobu. Da očistim patike. Vidi što mi se čita ova knjiga, bila je lektira u srednjoj, nisam ni pomišljao. I sve tako. Strašna stvar je koliko inspiracije za sve ostalo dobiješ kada terba da učiš, ili nebitno, da radiš nešto što moraš, ne što hoćeš. Bilo to zanimljivo ili ne. Bar kod mene. Takav sam. Kada sam igrao košarku, mogao sam po 5 sati da blejim na terenu, a kada odem na trening, što znači moram na trening, šta radim- čekam kraj. Ako uopšte i odem. Eto tako sam uzeo da pišem ovaj blog. A dobro, i tražil su ljudi, pardon, Vladana. Pustio sam sebi malo Damu The Fudgemunk, da iskuliram prije nego što uzmem knjigu, zbirku. Da popijem hladan nes. I gdje se to završilo, na istom mjestu, u istom položaju, za laptopom. Da sam bar očistio sobu, ne bi mi bilo toliko žao, da sam pročitao knjigu... bio bih pametniji. Ovako, pročitao sam Blic iako svaki put kažem da više ne idem tamo, ali se opet vraćam. Jednom sam baš popizdio pa sam blokirao te stranice tipa Blic, Press i ostale Sneki-Veki-Djoković vijesti. Ali opet se formatira komp i sve ispočetka, na nekom Dino Merlin sranju. Zaključio sam, ne postoje dobre domaće novine. Postoji politika, ali samo štampano izdanje, i ko će bre sve ono da pročita. I kada sebi kažem pa jebote kako ove novine mogu ovolike gluposti da pišu, onda se sjetim, pa zbog ljudi. Oni to čitaju. Mi to čitamo, što znači da tražimo, što znači da bolje novine i nisu za nas. Jebiga. Sve krivimo ove ratove, krvava zemlja i to, a u stvari smo ograničeni i ne možemo dalje od rata. To je nešto najoriginalnije što možemo da priredimo. Doduše imamo talenta za to, i mašte. .. Njuz rulz

osmomartovski blog...

...aprililili

Često nešto razmišljam, pošto znam da ću biti uspješan, bogat. Razmišljam gdje ću živjeti. Majka kaže Švajcarska, srce kaže Njujork, zdrav razum Beograd. Pa ne znam. U Švajcarsku ne bih. I tako sve u krug. Ostajem ovde. Ne, idem dalje. Gdje ću. I eto. Odlučio sam.



Kuba rođaci. Viđao sam na filmovima, nisam vjerovao. Viđao na spotovima, opet nisam vjerovao. A sada da. Zašto pitate se? Jer je ovaj spot snimljen budžetom od 1000 evra. A u tih hiljadu je uključena autobuska karta iz Kotora do Beograda, pa avionska od BGa do Fidel Kastra. Tako da, ovo je surova realnsot, uživancija, crnkinje sa zategnutim guzama, odbojkašice, odbojkaši, još + bih bio i najperspektivniji košarkaš tamo blago meni. A vi? Izađite iz ormara.

Kako #1

Pokojni sjevernokorejski predsednik Kim Jong Li je napisao nekoliko hiljada knjiga kako riješiti probleme. Ja nisam njegov tip, ali mogu da vam dam neke savjete. Nisu kućni, ali su iz kuće.

Savjet broj 1:

Kako startovati djevojcicu koja vas je već ispalila:
http://www.youtube.com/watch?v=haUz1rdFg5Q

Dylane, što te nema?

Vraćam se iz menze. I na tom putu mi se nešto desi. Dobijem neopisivu želju da pročitam neki strip. Što je sasvim ok jer stvarno dugo nisam ništa pročitao. A i treba mi neki povod da tek od sutra počnem da učim. Padne mi na pamet Dylan Dog, stvarno dugo ga nisam prelistao. A i ne znam da li sam ikada kupio svjež broj. Uglavnom ili ga izganjam za dž ili kupim onaj set 3 u 1, jeftinije. Jebiga. Nisam dijete Ex Yuge pa da svoju poslednju paru dajem na stripove. Da ploče još izlaze možda i bih. Ovako više volim da popijem.

I tako, ne nadajući se problemu, preskočim sve trafike, jer znam da ima jedna blizu kuće. Ne jedna, jedno 3. I svratim u prvu najbližu. Tu dobijem neočekivani odgovor, nema DD. Malo isfrustriran što moram da prelazim ulicu tj da čekam semafor, ali nema veze. Pređem, pitam, dobijem isti odgovor. I to me čovjek pogleda, kao tražiš strip? Šta je to? Hajde da sam ga pitao za fejsbuk, pa reko čovjek ne zna stariji je. Nego ga pitam za strip! Strip! Ono što je bilo u njegovo vrijeme, dok nije imao kolor televizor, a imao je samo jedan, nacionalni program. I jednom sedmično film.

I tako odem do trećeg, brendiranog kioska, Štampa. Reko oni moraju imati, lanac su, opremljeni. Kad tamo me žena pogleda, kao, nema, ima Politika, Blic, Blic žena...

I ja sada razmišljam. Da li je moguće. Da li stvarno treba da pređem pola bulevara da bih pročitao strip. I to ne bilo koji. Ne neki andergraund, nepoznati, nego Dylan Dog.
Nema! Pitam se da li to ljudi stvarno ne kupuju, odnosno niko ne kupuje? U redu da je mali tiraž. Ali zar je moguće da ljudi više čitaju kako napumpati biceps, kako naći savršenog muškarca, neke nove recepte za koje ni ne znaju koji su začini, glup.. ovaj debeli ali srećni...

I na kraju nađem. Prodavačica je bila uskraćena za 10 dinara bakšiša, jer ova država to nije zaslužila. A i ovih dana sam u kurcu, kao spermić desetogodišnjeg dječaka, samo čekam da izletim.

cetrnesti drugi

Dugo nisam pisao. Ovih par dana sam radio ništa. Odgodili ispite, i reko sada će ludnica, ali ko za kurac nijedna klošarska žurka, a za ove druge nemam para. Minus je debeo, zbijaju se šale na to, na yuga, na sise, sve... Tadić lično nam obećao 30% manju cijenu struje ako u februaru potrošimo 15% manje nego u januaru. Pa sada držimo taj minimum temperaturu.

Danas je dan zaljubljenih, mnogi ga hejtuju, mislim uglavnom oni koji nisu zaljubljeni. Mislim ima tu dosta razmišljanja, ja lično volim svaki povod za slavlje. Ja nemam kome da uzimam poklončiće pa ću večeras sebe da počastim. Žuraja će biti do jaja. : ) Kako kažu, rima iznenada. Sada bih trebao nešto da učim ali kao i svaki normalan čovjek nalazim neke stvari za opšte dobro koje ću raditi prije nego učiti. Tako sam naprimjer pomogao gazdarici da očisti snijeg, pogurao koje auto i popio kafu. Beograd je prohodan ovih dana kao Atina. 3 koraka narpijed, 2 nazad. Iako imam Timberland, ne pomaže. Mislim, šmeker sam to je uredu. I dok su svi zaljubljeni, ja se pitam: „Šta li sada radi Sergej Ćetković?“

I onda se sjetim. Pa da jebote, danas je liga šampiona. Iako parovi nisu nešto, svim srcem navijamo... ne znam, protiv Barselone. Ovih dana sam proveo na fb i tw više nego zadnjih godinu dana ukupno. A i šta da radiš kada te snijeg golica ispod pazuha.
Sinoć odemo ja i cimer, vidimo ima neka žurka, neki funk u Blow Up, hajde reko tu je u komšiluku možemo i pješke da se vratimo. I odemo. Nadamo se da nije sjedaljka. Kad ono, uđemo, uglavnom svi stoje. A to je 5-6 ljudi, uglavnom muškaraca. Jebemliga, valjda se spremaju za sutra, tj danas. Još i 2 konobarice, kratke kose, lošeg izgleda, doduše ova jedna nije bila loša. Ipak, propao nam je plan da privedemo nešto, jer nam je prazna gajba, tj nema onog trećeg cimera.

Imao je on plan b, drugu šansu. Kaže zna jedan džanki lokal, kao jednom je išao, vrata su neprimjetna. To je bilo u Staklencu. I nađemo nekako vrata, otvorimo uz čarobne riječi, nisu bila gvozdena stoga nisu bile potrebne ni zlatne riječi. I upadnemo. Kad i tamo, 3-4 čovjeka, jedna riba sama za stolom, dobro je izgledala, jedan lik za šankom, razvaljen ko bulja, popeo se na šank stolicu i skupio noge, plaši se nečega, ko zna šta je zgutao. Vidimo da nema ništa ni od toga i vraćamo se. Skenjani. A cimer kakav je, uglavnom pozitivan kaže, pa dobro je bar smo izašli iz kuće, nije loše, popili pivo pojeli picu. Pa onda i ja reko super je i tako uz pomaganje jedan drugom zaključimo da nije bilo loše i da će večeras biti ludilo.

I eto. Bog me pogledo. Odgodio mi ispite, ali nije odgodio snijeg i sve druge probleme koji me prate i za koje nemam razloga da vas smaram. Večeras i Maraqya u Ušću promovoiše, sasvim dobar album, prvenac. Biće tu zezaja, biće i Lubeni sa svojim bombicama. Ali koji ću kurčić u Ušću, niti imam ribu niti sako. Imam Timberland i pola litre rakije.

Peticija

Narode grada svima poznatijeg kao Brčko. Ujedinite se. Nema veze koje ste nacionalnosti, da li ste glupi, lijepi, prljavi...
Idemo svi na ulice, ako ne to bar na fejsbuk. I mi hoćemo svoja prava.
Bliži se taj dan. 8. dan, toga trećeg mjeseca. Niko više ne kupuje cvijeće, nikoga više ne zanima ljubav, a kome to još treba. Uz novu ljubav idu i nove čizme. Uz nove čizme naravno ide i nova torbica. Uz novu torbicu vjerovatno će doći neka nova ljubav...
Dosta je bilo da ostali odlučuju o tome ko će da nam pjeva na najbitniji dan.
Hljeba i igara! Neko reče... Ma samo rakije i muzike! I naravno...
Š.T.R.A.J.K.
Ustanimo za svoja prava. Zašto da nam neko nebitan svira za petorocifrene brojke kada imamo naše vjerne svirače. Niko nema. Svaki bend ima svoje vjerne fanove, slušaoce, a mi, Brčaci, djeca donjeg puba imamo njih, svoje vjerne svirače
Š.T.R.A.J.K.
Braćo, ova godina je ta godnia. Koliko god smo trpili, sve će da se zaboravi, iako je mnogo neće biti mnogo, ako sada ustanemo. Svi kao jedan, svi kao
Š.T.R.A.J.K.

Sredi se!

Ne želie više da budete ružni? Ili jednostavno želite da se opustite? Želite svojim najdražim da poklonite najljepši poklon?
Imamo rešenje za vas. Ne trebate da pozivate nikakav broj, ne morate da čekate da vam poštar donese na adresu, i nećete dobiti 2 po cijeni jednog.
Stari kozmetički salon, sa metodama iz budućnosti, sa algama koje ni ajkule još nisu vidjele.
Novi marketing. Kozmetički salon Delta M. Zgrada Delta, Brčko, drugi sprat, pogodno za studente iz blizine i sve vas.
Pridružite nam se :) .

http://www.facebook.com/groups/199372563493836/?profile_pic_upload=1&success=1

Zašto smo mi takvi kakvi smo. Idioti. Ali ne iz KUDa. Mislim ima i takvih. Nije dovoljno igrati folklor da bi se smatrao da si odatle. Isto kao što nije dovoljno ispušiti džoint da bi bio narkoman.
Sjećate se onog hajpa oko CERNa, sve te priče. Vrtilo se tu svašta. Smak svijeta, kilometraža, bili su tu brojevi od preko jedanaest nula čini mi se, koje bi neki mnogo pametnije utrošili. Neki bi naprimjer nahranili milion gladne djece. Danas. A sutra ko zna. Ionako je svijet geto i treba ti hiljaduijedan plan da preživiš danas. Svi na svijetu su znali za to naučno čudo, i sve novine su pisale o tome. Prvenstveno naše. I svaki dan nešto novo. Srpski naučnici tu i tamo, na ovom projektu na onom. Iako niko nije spomenuo bauštelce a siguran sam da ih je mngo više od ovih prvih. Nego, mnogo sam se udaljio od teme.
Poenta je u tome što su se svi divili tom čudu, iako to tada još nije bilo. Ljudi su, valjda iz neznanja očekivali, da kada to krene u rad, i kada se otkrije, ne znam šta ali to što treba da se otkrije da će promjeniti svijet. Vjerovatno su ciljali na svoj novčanik i na svoju sreću. Kako, zašto? Ne znam.
Uglavnom prošao je i taj hajp. I šta sada? Otkrili su nešto. Ono što ti i ja ne bi mogli čekićem, ni neki jači naučnici od nas, pa zbog toga su i danas ostavili milione djece gladno. I otkrili su opet. A nikoga ne zanima. Mislim, novine ne objavljuju. Ljudi su u neznanju, negdje i pročitaju, ali ih ne zanima, jer su oni i dalje na istom mjestu. Otkrivena je i čestica brža od svjetlosti, što će bilo kojem mozgu, koji je u srednjoj školi imao fiziku, bar malo značiti. Ali ne. Ljudi misle da ako je to danas otkriveno, sutra će napraviti motocikl iste brzine. Barem brzine svjetlosti, jer to više i nije luksuz. E pa neće. Vi to nećete doživjeti. Velike promjene tipa teleport i sladoled koji ne može da se pojede neće biti u našem vijeku.
I zato idite napolje i drogirajte se. Umrite lijepom smrću. Ne dajte da vas starost pojede

Zašto je jutro pametni od noći?
Zašto su žurke od ponoći?
Zašto svi kvazi umjetnici cijene Balaševića?
Zašto je 2Pac najbolji reper?
Zašto su žene ljepše od muškaraca?
A zašto ne bi bile?
Zašto ti nemaš fejsbuk?
Zašto misliš da si lijepa?
Zašto sve što je lijepo kratko traje?
Zašto nisi naučio?
Zašto ne znaš ko je Rick James?
Zašto je Partizan ponovo prvak države?
Zašto nemaš stila?
Zašto bijelci ne znaju da skaču?
Zašto nema kreka u Srbiji?
Zašto hoćemo u EU?
Zašto je Mesi bolji od Ronalda?
Zašto volimo?
Zašto nevolimo?
Zašto opet kasniš?
Zašto si spavao do podne?
Zašto je rok najbolja muzika?
Zašto je nedelja tužna?
Zašto je vikend daleko?
Zašto si se opet zaljubila?
Zašto plaćam porez?
Zašto moraš kući?
Zašto nećeš?
Zašto je Tole namjestio?
Zašto je fudbal najpopularniji sport?
Zašto Ameri ne znaju da igraju fudbal?
Zašto si loš čovjek?
Zašto misliš da si najbolji?
Zašto si opet pijan?
Zašto nemas para?
Zašto studiraš kada nema posla?
Zašto ne studiras kada ionako nema posla?
Zašto plavu?
Zašto baš danas?
Zašto u vugla?
Zašto nisi obrijala noge?
Zašto nisi naučio?
Zašto se ne javiš?
Zašto si opet pijan?
Zašto nećeš da pričaš?
Zašto ne pozdraviš?
Zašto me ne voliš?
Zašto brzo voziš?
Zašto se drogiraš?
Zašto nećeš?
Zašto se praviš budala?
Zašto si konj?
Zato što nisam majmun.
Zašto ne ideš u teretanu?
Zašto ne nađeš curu?
Zašto ne odrasteš?


ALI ZAŠTO BAŠ MENE!

Kakote?

Da li ste umorni od glupih pitanja.Kako si? Šta ima? Jesu tvoji dobro? Kada si zadnji put igrao dote? Kako je bilo sinoć?
Zašto sva ta glupa pitanja. Koliko vremena potrošimo na njih? Ako dnevno upitamo bar 5 pitanja i sačekamo odgovor, isto tako i kada nama neko postavi, to je otprilike minut. 356 dana po minut, 365 minuta, puta 100 godina, 36 500 minuta, to je preko 608 sati, odnosno 25 dana. Najmanje, potrošimo na glupa pitanja. Reci šta možeš uraditi za 25 dana. Možeš očistiti semestar, možeš očistiti sobu, naučiti voziti kola, napraviti kola, spavati...
A zašto ovo, a zašto ono. A zašto si ti Marko Marko Marko? Nemam pojma, valjda zato što sam 3 puta veći od ostalih. Valjda zato što sam najveći ikada. Ili sam bio haj pa zabagovao, ne znam. Da li fejsbuk treba da uvede haj i aklo test pri registraciji ili pri podešavanjima? Politika je glupa. Političari su glupi. Ali jedino tu se ne vrte glupa pitanja, doduše ima glupih odgovora. Da li sam ja mogao da stavim zarez, i spojim prethodne dvije rečenice u jednu? Zar nije loše počinjati rečenicu sa ali? Zasto je Vedad pricao da sam se ja smorio za ng?
Znam, sve je to navika. Tradicija ili šta ja znam već. Ali smara. Nećemo više to. Pokrenimo kampanju „Zbogom glupa pitanja!“ Jeste uz mene?

Dok jeste prepoznajte: