Jutarnji dnevnik

Dan prije: "Sutra učim. Ustajem u osa’."
09:00 Dobro jutro, ustao sam u devet. Doručkujem i u deset idem u čitulju.
10:00 Dobro, deset-pola jedanaest, isto je.
10:30 Ustvari, daću sebi još sat vremena ali onda da se stvarno kvalitetno bacim na knjigu.
11:30 Pola dvanaest je. Idem da jedem, kasnije će biti gužva u menzi.
12:00 Popijem kafu i to je to. U čitaonici sam.
12:30 A zašto ne bih još jednu.
14:13 Pišem ovo. Nakon ovoga stvarno idem da učim.

Živio fejsbuk!

Ja ne znam, jesam li ljepši na fejsbuku ili uživo? Zgodniji sam uživo, to je sigurno.
Nego odem do internet kluba tu u domu, i pošto nema slobodnog mjesta, sačekam malo. Gledam šta drugi ljudi rade. I pogledam u jedan od monitora, i na monitoru fejsbuk profil. Profil je od dotične koja sjedi ispred gore pomenute stvari. I šta vidim na profilu. Na slici je neka baš slatka riba. A ispred monitora je to stvorenje, rođeno kao žensko, ali nije se baš snašla sa tim polom. Pretjerujem malo. Ne vuče na muškarca, ali da je ružna, jeste brate mili. I to se vidi sa zada, ne da je gledas direktno i odmjeriš je, nego onako sa strane, koliko možes da vidiš, a sasvim je dovoljno.
Ne znam. Da li ti ljudi misle da su stvarno ljepši ako su na slikama cakani. Bilo da su slučajno tako ispali ili su naučili da koriste osnovne alatke fotošopa, sasvim slučajno. Prva namjera im je bila da samo uklone fenomen crvenih očiju, ali im se svidjelo da od sebe naprave nešto što lici na nešto.
Uglavnom, kako ne računaju na to da će razočarenje slijepog jebača sa fejsbuka biti mnogo veće kada se sretnu uživo, u „life-u“ što bi braćala rekao. Majke mi. Od njih su gori samo oni što misle da imaju stila jer su skinuli nekog badžu sa Tva, o hipsterima da ne pričam.
I dok čekam, izanaliziram tu ljepoticu, par sekundi je sasvim dovoljno, bacim pogled i na ostale monitore. I na ostalim je fejsbuk. Pogledam u jedan sasvim slučajno odabran, i onako stoji fejsbuk home. Ništa se ne dešava. A za tim monitorom sjedi neka dokona, onako ružno tamna cura, malo gora od prošle, i pošto na internetu zna samo za fejsbuk i gugl, eventualno krstaricu, ako je uopšte net došao na njeno brdo, kada je pričaonica bila popularna. I ona tako sjedi. Sjedi. Sjedi. I da, čačka kosu, valjda traži ispucale vrhove ili šta već, sumnjam da joj se divi. I tako čačka i s vremena na vrijeme baci pogled da vidi da li joj se javio neki od somova koji su se upecali na fotošopovanu udicu koju je napravio njen drugar koga smatra za nevjerovatno naprednim momkom jer zna da joj otkloni neravnine sa lica. I šta ti sada da radiš, iako moraš da vidiš kada su ti ispiti i da prijaviš možda neke, i normalno baciš pogled na fejsbuk ostaviš par gluposti, prekopiraš nešto sa vukajlije ili slično.
Ne, ona će nastaviti da kida kosu, umjesto da ode da se ošiša, a ti čekaj ako moraš.

Mortal kombat...

Ko će da preživi?

Ain't no thang but a chicken wang...

Samo da prijavim da sam upravo kupio disk od gancija i da sam zaboravio da se cjenkam. I evo još sada ganjam po netu neke sprave jer mi je uvalio isjeckane fajlove samo skinute sa neta. 
Nego...


I tako ja idem do faksa ili negdje drugo ali uglavnom do faksa i nazad, Ekrem stajl. I dok se vozim busom uglavnom oči ostavljam na nekim ribama, ima ih mnogo, ima ih različitih. Ne skidam pogled sa njih, čak i kada one gledaju u mene. Zašto bih, ako su same :). Gledam ih, divim se, kao što se one dive meni naravno. I naizad, uđe ona. Plava. Ne tako prelijepa ali crna, u sred januarskog roka, na nekom rekla-sam-petnaest-minuta-ne-petnaest-sati solarijum sranju. Nije baš crna, više je „kafena“. Onako, podsjeća na to da si skoro imao neki virus i da ti je čaj od kamilice zaista pomogao. E to. 
Gledam je onako i pomislim „Šta ona želi od sebe? Da li to radi zbog drugih?“. Mislim, u redu je da tu i tamo skokneš do kozmetičkog i nabacis malo tena. Ne znam za vas, ja volim tamnije cure. Ali šta je previše previše je. I tako ona hoda, ne obraća pažnju na druge, kao svjesna je da svi gledaju u nju, čak i vozač busa. Zadovoljna što može da vrti određen broj maloumnih muškaraca oko malog prsta, nesvjesna da vrti sama sebe baš zbog tih par frajera.
Da se razumijemo, ne podržavam ni likove koji ne znaju za „deset u pola s lukom“ odkad su prvi put ušli u teretanu. (Čisto da se ogradim od napada feminiskinja i nosioca titule šoviniste :)). Ali neću o njima. Nisu mi zanimljivi. Više volim ove pečenice, iako je ono od Božića sasvim dovoljno.
I tako se pitam šta li se njima stvarno vrti u glavi? I kako će dojiti svoje neuspjeli-abortus dijete?
A pičke ko pičke. Lože se na mišiće k'o mi na sise.

dvanulanuladevet

Ovih dana luistam neke fotografije. Naletm na folder sa mog prvog Exita, 2009. godine. Evo par zanimljivih trenutaka:













Pali svjetlo!









Bosicu sam rekao da se opusti...

Ocigledno nije islo...





A odali smo pocast i preminulom kralju...

Ipak, zna se koja je nasa najbolja disciplina:

Vidimo se i sledece godine!






Obavjestenje!
Sve slike su 100% prirodne (sem onih sa blicem) i nijedna nije photoshop-ovana.


Bonus! Dobijate i jednu sliku na kojoj sam totalni bilder.

Itakodalje...

Proletiše i još jedni praznici. Ušli smo u još jednu godinu. Novu deceniju. Sada opet sve ispočetka. Lijepo sam se proveo kući. Odmorio. Umorio.
Ove godine sam podvukao crtu, vidio gdje sam, šta sam. Zadovoljan sam. Kao i svaki bivši srednjoškolac, kojeg nisu zlostavljali, nebitno fizički ili psihički, ja želim da se vratim malo nazad. U te dokone dane. Ali ne može. Nema veze. Na neki način drago mi je da se i to završilo, drago mi je da je ovako ispalo. Nova godina je. Sasvim nova. Idemo u nove pobjede, gura nas stari ponos ali koči to vraćanje u nazad. Valjda mora tako. Meni je bilo lijepo svih ovih godina, sa vama, sa njima. Sa svima. Čast izuzecima :). Djevojke, na koje sam se ložio više se ne ložim. Sve te velike simpatije, ljubavi, zablude danas su samo "obične" drugarice. Neke nisu ni to. Za neke bih volio da jesu, ali kako je tako je.                 
                       "a ne ložim se na stvari ko' što nekada sam ranije,
                         nije da pijem da zaboravim već pijem da se napijem..."

Prošao sam šta se moglo proći, vidio šta sam trebao da vidim.
Volim doći u Brčko. Nije da me vuče taj grad, ali mi trebaju ti ljudi. Ta brzina grada. „Brzina“:) . Da svi sjedimo, pijemo kafu i čekamo. Nije bitno šta. Nešto se uvjek čeka. U Brčkom se od toga i živi. Čujem kod mene u pubu su počeli da piče narodnjaci. Mora se :).
Sada je pravi trenutak da saberem godine. Znam kako mi je bilo, znam kako mi je sada. Treba sve pokušati, ali treba znati i reći ne. Ili ćeš povuć’ crtu il' ćeš podvuć' crtu. Na tebe je red.