Ain't no thang but a chicken wang...

Samo da prijavim da sam upravo kupio disk od gancija i da sam zaboravio da se cjenkam. I evo još sada ganjam po netu neke sprave jer mi je uvalio isjeckane fajlove samo skinute sa neta. 
Nego...


I tako ja idem do faksa ili negdje drugo ali uglavnom do faksa i nazad, Ekrem stajl. I dok se vozim busom uglavnom oči ostavljam na nekim ribama, ima ih mnogo, ima ih različitih. Ne skidam pogled sa njih, čak i kada one gledaju u mene. Zašto bih, ako su same :). Gledam ih, divim se, kao što se one dive meni naravno. I naizad, uđe ona. Plava. Ne tako prelijepa ali crna, u sred januarskog roka, na nekom rekla-sam-petnaest-minuta-ne-petnaest-sati solarijum sranju. Nije baš crna, više je „kafena“. Onako, podsjeća na to da si skoro imao neki virus i da ti je čaj od kamilice zaista pomogao. E to. 
Gledam je onako i pomislim „Šta ona želi od sebe? Da li to radi zbog drugih?“. Mislim, u redu je da tu i tamo skokneš do kozmetičkog i nabacis malo tena. Ne znam za vas, ja volim tamnije cure. Ali šta je previše previše je. I tako ona hoda, ne obraća pažnju na druge, kao svjesna je da svi gledaju u nju, čak i vozač busa. Zadovoljna što može da vrti određen broj maloumnih muškaraca oko malog prsta, nesvjesna da vrti sama sebe baš zbog tih par frajera.
Da se razumijemo, ne podržavam ni likove koji ne znaju za „deset u pola s lukom“ odkad su prvi put ušli u teretanu. (Čisto da se ogradim od napada feminiskinja i nosioca titule šoviniste :)). Ali neću o njima. Nisu mi zanimljivi. Više volim ove pečenice, iako je ono od Božića sasvim dovoljno.
I tako se pitam šta li se njima stvarno vrti u glavi? I kako će dojiti svoje neuspjeli-abortus dijete?
A pičke ko pičke. Lože se na mišiće k'o mi na sise.