bum bidi bajbaj

Sumiraš pobjede, utiske, priznanja. Napunio si dovoljno godina da sam odlučiš da li si dobar. I dalje ostali utiču na tvoj status karijere, ali samo ti znaš koliko si srećan. Koliko si pao. Koliko si izgubio a koliko si dao. A ni to nije toliko bitno. Sanjaš posao, karijeru, pre svega novac. Mnogo novca. Vreme i nije toliko bitno. Sunčano je. Ko ga jebe što ću ostatak života da ga gledam kroz roletne. Kada ubacim karticu u bankomat, znaću da to sunce grije. Mada ni to nije loše. Mislim, tako su nas učili. Nismo mi krivi. Skoro.

Jedno sam siguran. Da ću morati raditi. Ne znam koliko. I kada završim ovo što sam počeo, biću uspješan čovjek. Bar po statistici. Imaću novca za zajebanciju i sina i kćerku i za tebe. I mnogi će da mi zavide. Ali ja ću svako jutro da se budim sa alarmom. Da ustanem zatvorenih očiju. Protiv volje životu. I drugi će. Za mnogo manje pare. A mene boli kurac. Ja se ne poredim. Samo kažem.

I kada budem imao 4 nova para najkica i plaćeni odmor okrenuću se i reći: Pa zadovoljan sam. I onda Juicy J kaže:

When I getting fun I still get paid…

ja repujem o repu, jer rep je predivan...

A pitate zašto slušam rep. Kažu da je rep prolazna moda, da će izumreti kao i sve ostalo.






A 30 godina kasnije izađe nešto ovako:

pogledaj se u oci

Čitam neki članak iz New Yorkera. I naletim na frazu „ My pain is worse that yours“. I istina. Odjednom mi se u glavi stvori mnogo gluposti o kojima se može raspravljati na ovu temu. Sam sa sobom. Naravno. Zašto i služi pisanje.

Ovde slobodno mogu da krenem od cilja. Dosadnog cilja. Sve je relativno. O ukusima ne vredi raspravljati. Sve je to istina. Samo kolika? Da li su stvarno svi ukusi jednaki? Naprimer ukus jabuke i kruške nije isti. Ako mene pitate. Gotova rasprava.

Krenuo sam da pričam o bolu. Pain znači bol. Mada ovde možemo da ubacimo i probleme. Lične. Moji problemi su veći od tvojih. Kako nisu? To što ja imam račun za telefon od 542 dinara mi je veći problem nego što ti imaš još tri rate kredita. Ljudi stalno svoje probleme stavljaju ispred tuđih. To je u redu. Na neki način. Prvo reši svoje probleme. Dabome. Ali ne govori drugima kao su njihovi problemi mali, odnosno da oni ni nemaju probleme.

Ja se trudim da svoje brige, obaveze, probleme svedem na minimum. Ako mi je današnja obaveza da platim račun za telefon, ona će mi biti velika. Ako mi je problem to što imam samo 300 dinara u džepu, ja ne želim da imam 100. I tako ljudi dođu i ubeđuju me. Šta žele od mene? Da i ja imam veće probleme? Mislim da bi oni tada bili srećniji. Ćuti ti videćeš kada dođeš ovde, kada napuniš ovoliko, kada dobiješ ovo. I sve to slušam od svoje pete godine. Od roditelja, preko sestre, do starijih rođaka, rodbine, poznanika. I evo me tu sam. Nisam u kurcu. Nemam breme na leđima. A imam dovoljno godina. Da budem zabrinut. Ali nisam. Jer ne prizivam probleme. Bežim od njih. Ono što moram uradim. Ne baš sve.

Osvrneš se na život ša vidiš. Zbog čega si gubio živce. U srednjoj sam po čitav dan ispijao kafe i razmišljao o tome kako treba da učim. I dođem kući i blenem u monitor. Kao u spiralu. Svedem mozak na minimum. Tik-tak. To je srce. Isto je. Da sam mislio kao danas, manje bih se brinuo. Sve bi mi izgledalo smješno. E to je upravo poenta. Nije mera intezitet problema, nego kako se postaviš. Koliko se primaš. I možda najbitnije, koliko su ti drugi ljudi krivi, a ne sam ti.

Niko nikada sebe ne okrivljuje. Nizašto. Kao da se boje sami sebe. Kao da će da vide taj poraz, da su ustvari manji nego što su mislili. Nego što ogledalo pokazuje. Lakše je kriviti durgoga, jer drugi će da se primi na prozivku. Najteže je sebi reći nemoj da igraš kladionicu, nemoj da piješ, nemoj toliko da spavaš. Drugoga možeš pobediti tvrdoglavošću i upornošću. Sebe ne. Sam protiv sebe možeš samo da izgubiš.

Ako tako mislite, već ste izgubili. Možda ćete na kraju izaći kao pobjednik. Pobjednik nekoga drugog. Ali porazili ste sebe. U startu. Jer ste mogli da budete bolji. Mnogo bolji. A i sreća je veliki faktor. Mada ne toliki koliko se misli. Ko vidi snagu u nesreći on će takav i da bude. Ko vidi snagu u problemima on će i da ih pravi. Neko će sutra da bude srećan, ali sledećih pet dana neće. Nekom je danas kafa uljepšala čitav dan, a nekome samo produžila odlazak u pakao za dvadeset minuta. Neko će da se raduje iako dan nije nešto mnogo drugačiji od jučerašnjeg. Ne zato što je živ, nego zato jer je lepo biti srećan...

oktobar

Možda ne znam da pišem, ali znam da crtam.

Možda ne znam da crtam, ali znam da snifam.

Možda znam sve. Možda ništa.

Ova tema, ova oda je debelim ženama i onima koji su propušili posle srednje. Jebiga. Dan je takav da se hejtuje, a to mi je sada usput prošlo kroz glavu, dok čekam ove za tepihe da dođu da ih odnesu na pranje.

I eto. Bio sam nešto na faksu pa imam neku pauzicu ali eto morao sam gajbi da čekam tepih gay-a. I uđem u tramvaj, pa u međuvremenu pređem u bus jer je brži. A nije to toliko bitno ali kako drugačije da ispunim neki nepisani fond reči.

I tako kažem vam ja, uđem u bus, i ispostavi se da je to bila sjajna ideja, jer je bilo i mesto za sedenje. Mnogo mesta. I ja uletim odmah na prvo. Logično. Da mogu da ispružim noge. I na sledećoj stanici ulazi gorejednmpomenuta gospođa. Velika. Mnogo velika. Ne debela, koliko velika. I gledam. Mjesto pored je takođe slobodno, ali ne. Ona pita mene može li da prođe. Može.  Aupičkumaterinu. Pa vidi mene. Visok sam. Krupan sam. Realno okej sam. A ona. Nije visoka,  ali zato je šira od mene. Ima je, što se kaže... Pa kaže se ima je. I vidio sam i veće ljude. Ali kako je sela zauzela je i pola mog mesta. Majkemi. Još ja imam lufta da izbacim noge i pola guzice jer sam sa spoljašnje strane. Ali džaba. Ni da se pobunim. Fazon muškarci su fizički snažniji od žena. To je sigurno. Koliko god ona ima muških hormona. Ali ja se ne bih baš kačio sa ovom.  Da sam popio pa ajde. Mada nisam ni u tom fazonu.
I sada se pitam. Kako to. Kako ona sebi to dopusti. Jebiga ljudi ne drže do sebe to je u redu. Ali kako ovo. Ima neki recept? Ja sada da ustanem i sjednem na drugo mjesto. Uvredila bi se. Zašto? Zato što je debela? Pa zašto meni? Prvi put me vidi.

A druga klasa su ovi koji su propušili prosle srednje. I dalje ne kapiram kako i zašto. Mislim jebiga. To je isto 3 godine budeš odličan sve petice i u četvrtom te izbace zbog neopravdanih. Ali šta da se radi...