pogledaj se u oci

Čitam neki članak iz New Yorkera. I naletim na frazu „ My pain is worse that yours“. I istina. Odjednom mi se u glavi stvori mnogo gluposti o kojima se može raspravljati na ovu temu. Sam sa sobom. Naravno. Zašto i služi pisanje.

Ovde slobodno mogu da krenem od cilja. Dosadnog cilja. Sve je relativno. O ukusima ne vredi raspravljati. Sve je to istina. Samo kolika? Da li su stvarno svi ukusi jednaki? Naprimer ukus jabuke i kruške nije isti. Ako mene pitate. Gotova rasprava.

Krenuo sam da pričam o bolu. Pain znači bol. Mada ovde možemo da ubacimo i probleme. Lične. Moji problemi su veći od tvojih. Kako nisu? To što ja imam račun za telefon od 542 dinara mi je veći problem nego što ti imaš još tri rate kredita. Ljudi stalno svoje probleme stavljaju ispred tuđih. To je u redu. Na neki način. Prvo reši svoje probleme. Dabome. Ali ne govori drugima kao su njihovi problemi mali, odnosno da oni ni nemaju probleme.

Ja se trudim da svoje brige, obaveze, probleme svedem na minimum. Ako mi je današnja obaveza da platim račun za telefon, ona će mi biti velika. Ako mi je problem to što imam samo 300 dinara u džepu, ja ne želim da imam 100. I tako ljudi dođu i ubeđuju me. Šta žele od mene? Da i ja imam veće probleme? Mislim da bi oni tada bili srećniji. Ćuti ti videćeš kada dođeš ovde, kada napuniš ovoliko, kada dobiješ ovo. I sve to slušam od svoje pete godine. Od roditelja, preko sestre, do starijih rođaka, rodbine, poznanika. I evo me tu sam. Nisam u kurcu. Nemam breme na leđima. A imam dovoljno godina. Da budem zabrinut. Ali nisam. Jer ne prizivam probleme. Bežim od njih. Ono što moram uradim. Ne baš sve.

Osvrneš se na život ša vidiš. Zbog čega si gubio živce. U srednjoj sam po čitav dan ispijao kafe i razmišljao o tome kako treba da učim. I dođem kući i blenem u monitor. Kao u spiralu. Svedem mozak na minimum. Tik-tak. To je srce. Isto je. Da sam mislio kao danas, manje bih se brinuo. Sve bi mi izgledalo smješno. E to je upravo poenta. Nije mera intezitet problema, nego kako se postaviš. Koliko se primaš. I možda najbitnije, koliko su ti drugi ljudi krivi, a ne sam ti.

Niko nikada sebe ne okrivljuje. Nizašto. Kao da se boje sami sebe. Kao da će da vide taj poraz, da su ustvari manji nego što su mislili. Nego što ogledalo pokazuje. Lakše je kriviti durgoga, jer drugi će da se primi na prozivku. Najteže je sebi reći nemoj da igraš kladionicu, nemoj da piješ, nemoj toliko da spavaš. Drugoga možeš pobediti tvrdoglavošću i upornošću. Sebe ne. Sam protiv sebe možeš samo da izgubiš.

Ako tako mislite, već ste izgubili. Možda ćete na kraju izaći kao pobjednik. Pobjednik nekoga drugog. Ali porazili ste sebe. U startu. Jer ste mogli da budete bolji. Mnogo bolji. A i sreća je veliki faktor. Mada ne toliki koliko se misli. Ko vidi snagu u nesreći on će takav i da bude. Ko vidi snagu u problemima on će i da ih pravi. Neko će sutra da bude srećan, ali sledećih pet dana neće. Nekom je danas kafa uljepšala čitav dan, a nekome samo produžila odlazak u pakao za dvadeset minuta. Neko će da se raduje iako dan nije nešto mnogo drugačiji od jučerašnjeg. Ne zato što je živ, nego zato jer je lepo biti srećan...