Često nešto razmišljam, pošto znam da ću biti uspješan, bogat. Razmišljam gdje ću živjeti. Majka kaže Švajcarska, srce kaže Njujork, zdrav razum Beograd. Pa ne znam. U Švajcarsku ne bih. I tako sve u krug. Ostajem ovde. Ne, idem dalje. Gdje ću. I eto. Odlučio sam.



Kuba rođaci. Viđao sam na filmovima, nisam vjerovao. Viđao na spotovima, opet nisam vjerovao. A sada da. Zašto pitate se? Jer je ovaj spot snimljen budžetom od 1000 evra. A u tih hiljadu je uključena autobuska karta iz Kotora do Beograda, pa avionska od BGa do Fidel Kastra. Tako da, ovo je surova realnsot, uživancija, crnkinje sa zategnutim guzama, odbojkašice, odbojkaši, još + bih bio i najperspektivniji košarkaš tamo blago meni. A vi? Izađite iz ormara.

Kako #1

Pokojni sjevernokorejski predsednik Kim Jong Li je napisao nekoliko hiljada knjiga kako riješiti probleme. Ja nisam njegov tip, ali mogu da vam dam neke savjete. Nisu kućni, ali su iz kuće.

Savjet broj 1:

Kako startovati djevojcicu koja vas je već ispalila:
http://www.youtube.com/watch?v=haUz1rdFg5Q

Dylane, što te nema?

Vraćam se iz menze. I na tom putu mi se nešto desi. Dobijem neopisivu želju da pročitam neki strip. Što je sasvim ok jer stvarno dugo nisam ništa pročitao. A i treba mi neki povod da tek od sutra počnem da učim. Padne mi na pamet Dylan Dog, stvarno dugo ga nisam prelistao. A i ne znam da li sam ikada kupio svjež broj. Uglavnom ili ga izganjam za dž ili kupim onaj set 3 u 1, jeftinije. Jebiga. Nisam dijete Ex Yuge pa da svoju poslednju paru dajem na stripove. Da ploče još izlaze možda i bih. Ovako više volim da popijem.

I tako, ne nadajući se problemu, preskočim sve trafike, jer znam da ima jedna blizu kuće. Ne jedna, jedno 3. I svratim u prvu najbližu. Tu dobijem neočekivani odgovor, nema DD. Malo isfrustriran što moram da prelazim ulicu tj da čekam semafor, ali nema veze. Pređem, pitam, dobijem isti odgovor. I to me čovjek pogleda, kao tražiš strip? Šta je to? Hajde da sam ga pitao za fejsbuk, pa reko čovjek ne zna stariji je. Nego ga pitam za strip! Strip! Ono što je bilo u njegovo vrijeme, dok nije imao kolor televizor, a imao je samo jedan, nacionalni program. I jednom sedmično film.

I tako odem do trećeg, brendiranog kioska, Štampa. Reko oni moraju imati, lanac su, opremljeni. Kad tamo me žena pogleda, kao, nema, ima Politika, Blic, Blic žena...

I ja sada razmišljam. Da li je moguće. Da li stvarno treba da pređem pola bulevara da bih pročitao strip. I to ne bilo koji. Ne neki andergraund, nepoznati, nego Dylan Dog.
Nema! Pitam se da li to ljudi stvarno ne kupuju, odnosno niko ne kupuje? U redu da je mali tiraž. Ali zar je moguće da ljudi više čitaju kako napumpati biceps, kako naći savršenog muškarca, neke nove recepte za koje ni ne znaju koji su začini, glup.. ovaj debeli ali srećni...

I na kraju nađem. Prodavačica je bila uskraćena za 10 dinara bakšiša, jer ova država to nije zaslužila. A i ovih dana sam u kurcu, kao spermić desetogodišnjeg dječaka, samo čekam da izletim.

cetrnesti drugi

Dugo nisam pisao. Ovih par dana sam radio ništa. Odgodili ispite, i reko sada će ludnica, ali ko za kurac nijedna klošarska žurka, a za ove druge nemam para. Minus je debeo, zbijaju se šale na to, na yuga, na sise, sve... Tadić lično nam obećao 30% manju cijenu struje ako u februaru potrošimo 15% manje nego u januaru. Pa sada držimo taj minimum temperaturu.

Danas je dan zaljubljenih, mnogi ga hejtuju, mislim uglavnom oni koji nisu zaljubljeni. Mislim ima tu dosta razmišljanja, ja lično volim svaki povod za slavlje. Ja nemam kome da uzimam poklončiće pa ću večeras sebe da počastim. Žuraja će biti do jaja. : ) Kako kažu, rima iznenada. Sada bih trebao nešto da učim ali kao i svaki normalan čovjek nalazim neke stvari za opšte dobro koje ću raditi prije nego učiti. Tako sam naprimjer pomogao gazdarici da očisti snijeg, pogurao koje auto i popio kafu. Beograd je prohodan ovih dana kao Atina. 3 koraka narpijed, 2 nazad. Iako imam Timberland, ne pomaže. Mislim, šmeker sam to je uredu. I dok su svi zaljubljeni, ja se pitam: „Šta li sada radi Sergej Ćetković?“

I onda se sjetim. Pa da jebote, danas je liga šampiona. Iako parovi nisu nešto, svim srcem navijamo... ne znam, protiv Barselone. Ovih dana sam proveo na fb i tw više nego zadnjih godinu dana ukupno. A i šta da radiš kada te snijeg golica ispod pazuha.
Sinoć odemo ja i cimer, vidimo ima neka žurka, neki funk u Blow Up, hajde reko tu je u komšiluku možemo i pješke da se vratimo. I odemo. Nadamo se da nije sjedaljka. Kad ono, uđemo, uglavnom svi stoje. A to je 5-6 ljudi, uglavnom muškaraca. Jebemliga, valjda se spremaju za sutra, tj danas. Još i 2 konobarice, kratke kose, lošeg izgleda, doduše ova jedna nije bila loša. Ipak, propao nam je plan da privedemo nešto, jer nam je prazna gajba, tj nema onog trećeg cimera.

Imao je on plan b, drugu šansu. Kaže zna jedan džanki lokal, kao jednom je išao, vrata su neprimjetna. To je bilo u Staklencu. I nađemo nekako vrata, otvorimo uz čarobne riječi, nisu bila gvozdena stoga nisu bile potrebne ni zlatne riječi. I upadnemo. Kad i tamo, 3-4 čovjeka, jedna riba sama za stolom, dobro je izgledala, jedan lik za šankom, razvaljen ko bulja, popeo se na šank stolicu i skupio noge, plaši se nečega, ko zna šta je zgutao. Vidimo da nema ništa ni od toga i vraćamo se. Skenjani. A cimer kakav je, uglavnom pozitivan kaže, pa dobro je bar smo izašli iz kuće, nije loše, popili pivo pojeli picu. Pa onda i ja reko super je i tako uz pomaganje jedan drugom zaključimo da nije bilo loše i da će večeras biti ludilo.

I eto. Bog me pogledo. Odgodio mi ispite, ali nije odgodio snijeg i sve druge probleme koji me prate i za koje nemam razloga da vas smaram. Večeras i Maraqya u Ušću promovoiše, sasvim dobar album, prvenac. Biće tu zezaja, biće i Lubeni sa svojim bombicama. Ali koji ću kurčić u Ušću, niti imam ribu niti sako. Imam Timberland i pola litre rakije.