Vraćam se iz menze. I na tom putu mi se nešto desi. Dobijem neopisivu želju da pročitam neki strip. Što je sasvim ok jer stvarno dugo nisam ništa pročitao. A i treba mi neki povod da tek od sutra počnem da učim. Padne mi na pamet Dylan Dog, stvarno dugo ga nisam prelistao. A i ne znam da li sam ikada kupio svjež broj. Uglavnom ili ga izganjam za dž ili kupim onaj set 3 u 1, jeftinije. Jebiga. Nisam dijete Ex Yuge pa da svoju poslednju paru dajem na stripove. Da ploče još izlaze možda i bih. Ovako više volim da popijem.
I tako, ne nadajući se problemu, preskočim sve trafike, jer znam da ima jedna blizu kuće. Ne jedna, jedno 3. I svratim u prvu najbližu. Tu dobijem neočekivani odgovor, nema DD. Malo isfrustriran što moram da prelazim ulicu tj da čekam semafor, ali nema veze. Pređem, pitam, dobijem isti odgovor. I to me čovjek pogleda, kao tražiš strip? Šta je to? Hajde da sam ga pitao za fejsbuk, pa reko čovjek ne zna stariji je. Nego ga pitam za strip! Strip! Ono što je bilo u njegovo vrijeme, dok nije imao kolor televizor, a imao je samo jedan, nacionalni program. I jednom sedmično film.
I tako odem do trećeg, brendiranog kioska, Štampa. Reko oni moraju imati, lanac su, opremljeni. Kad tamo me žena pogleda, kao, nema, ima Politika, Blic, Blic žena...
I ja sada razmišljam. Da li je moguće. Da li stvarno treba da pređem pola bulevara da bih pročitao strip. I to ne bilo koji. Ne neki andergraund, nepoznati, nego Dylan Dog.
Nema! Pitam se da li to ljudi stvarno ne kupuju, odnosno niko ne kupuje? U redu da je mali tiraž. Ali zar je moguće da ljudi više čitaju kako napumpati biceps, kako naći savršenog muškarca, neke nove recepte za koje ni ne znaju koji su začini, glup.. ovaj debeli ali srećni...
I na kraju nađem. Prodavačica je bila uskraćena za 10 dinara bakšiša, jer ova država to nije zaslužila. A i ovih dana sam u kurcu, kao spermić desetogodišnjeg dječaka, samo čekam da izletim.
0 comments:
Post a Comment