itd...

Kakav god naslov kolumne pročitam, uvjek se nekako okrene ka politici. Namjetno ili ne, pa sam odlučio da napišem blog bez tragova politike i sa što manje mržnje.
Tematika će biti jesen. Jesen je fina. Prvih par dana. Dok se zaželimo malo smrznutih stopala i spavanja po kiši. Kasnije je ružna. Nakon toga dolazi zima. Mrzim zimu. Iako mi se prvih dana, onda kada miriše na snijeg javi neka nostalgija na djetinjstvo, simpatije i to... Ali generalno je ne volim.
Sa prvim ranim zalaskom sunca se mijenja i plejlista na muzičkom plejeru. Nema više veselih pjesmica, na red dolazi Guru, Erika, malo RATM i pjesme uglavnom sa filozofskom tematikom koja ne diže ali mi ne da ni da zaspim.
A Beograd? Ako je Prag najljepši grad u doba zvano jesen, onda je Beograd apsolutni deminitiv. Niko ne želi da vidi kišne beogradske ulice, niko, ako ne mora ne izlazi napolje, kada se sunce sakrije duboko iza oblaka, kada sivilo prekrije sve. Volio bih vidjeti Prag. Pošto mi je pomalo i nelogično da postoji grad koji je najljepši tek u jesen. Kako može tada biti ljepši nego usred proljeća, kada curice tek počnu da oblače kratke suknjice i šorceve. Neke su to radile i prošle godine, neke tek prvi put.
Sezona kišobrana. Još nismo dostigli taj nivo da se gleda ko ima ljepši, a tek ko ima skuplji. I dalje smo na obući.
Jesen...svaki dan je nedelja.

senje

Evo me. Ne mogu da sjedim u prirodi i piskaram jer mi baterija od laptopa traje samo pola sata, a da se zapucam u neku kafanu u kojoj ima utičnica i flaša pelinkovca ili absinta, to nije retro. Mislim na laptop. Ovako sjedim i slušam Trickyja. U sobi 2 sa 2. Kapiram da kad bih završio na Mardelju da bih proširio svoje vidike.
Šta da vam kažem. Jedan fin proljetni oktobarski dan. Gej parade nije bilo. Huligani su razočarani, ja sam zdovoljan. Žene su uzele evropsko zlato u Pioniru. Prateći odbojku sam se zaljubio u Brankočevićku, samo ne smijem javno da objavim jer bi Ivanovićka bila ljubomorna. A to joj u ovom trenutku ne treba.
Počela je nova školska godina. Novi predmeti, nove oblasti, isti cilj. Sve ponovo. Dao sam uslov a nisam ništa pametniji nego što sam bio u julu, kada nisam imao dovoljno bodova ni da se ispišem sa faksa. Ali nema veze. Sada me smatraju za ozbiljnog akademskog građana. Mogu da pijem u parku a da ne nosim atribut klošara. Jo jupi je.
Ovih dana čekam festival stand-up komičara, koji počinje 12og. Ne očekujem nešto mnogo. Nismo mi za to. Ali ipak ću da odem. Razmišljao sam i da se prijavim ali ko će sastavljati repertoar, iako su mi padale strašne ideje i fazoni na pamet. Možda jednog dana. Možda. Kada postanem DJ.
Mnogi od vas ni ne znaju da mene bole leđa. A i zašto bi znali. Ali znaju kada mi je rođendan. Bar oni koji imaju fejsbuk. A i to je skroz nepotrebno. Danas se više cijeni da zaboraviš nečiji rođendan nego da ga čestitas preko fesbuka. I to u 00:01. Kada svi znaju da od dosade niste znali šta ćete pa ste ugledali da mi je danas rođendan. Super. Fejsbuk je dodao neke inovacije. Sviđaju li vam se?
Beogradska filharmonija kroji nove planove. Kako da ispadnu avangarda a istovremeno podlo isprozivaju tatine sinove ili one koji su se sami snašli, i sada troše pare kako je najslađe, a neće da dođu da vide šta je umjetnost. Ja krojim nove planove kako najbolje da organizujem narednu školsku godinu. Koje predmete da uzmem, i tako to... Razmišljam se da li da se spustim u prodavnicu po pivo i soju. Da li ima neki dobar film večeras. Ne idem nigdje iz sobe. Čekam da mi Mt:s pošalje konfiguraciju za mobilni net.
Sve je relativno. Pa i najveća brzina. Čestice svjetlosti više nisu najbrže. Dobili smo novog Šumahera.
Eto. Ipsričah se sa laptopom a i sa vama, a nijedne teme nijedne rasprave nije bilo. Ali imam potrebu nešto da napišem. Eto sada sam pravi pisac, sutra možda gospodin, možda boem. Možda samo alkoholičar.